Vancomycin Zentiva® 1000mg prašak za rastvor za infuziju

Intravenska primena

Lek Vancomycin Alvogen je indikovan u svim starosnim grupama za lečenje sledećih infekcija (videti odeljke 4.2, 4.4 i 5.1):

• komplikovane infekcije kože i mekih tkiva (cSSTI)
• infekcije kostiju i zglobova
• vanbolnički stečena pneumonija (CAP)
• bolnička pneumonija (HAP) uključujući pneumoniju povezanu sa mehaničkom ventilacijom
• infektivni endocarditis

Lek Vancomycin Alvogen je takođe indikovan u svim starosnim grupama za perioperativnu antibakterijsku profilaksu kod pacijenata koji su u visokom riziku od razvoja bakterijskog endokarditisa pri velikim hirurškim intervencijama.

Oralna primena

Lek Vancomycin Alvogen je indikovan u svim starosnim grupama za lečenje infekcije uzrokovane bakterijom Clostridium difficile (CDI) (videti odeljke 4.2, 4.4 i 5.1):

Prilikom određivanja terapije treba uzeti u obzir zvanične preporuke za racionalno korišćenje antimikrobnih lekova.

Doziranje

Kada je odgovarajuće, vankomicin treba primeniti u kombinaciji sa drugim antibakterijskim lekovima.

Intravenska primena

Početna doza treba da bude bazirana na telesnoj masi pacijenta. Kasnije prilagođavanje doze bazira se na određivanju serumskih koncentracija leka kako bi se postigla ciljna koncentracija. Prilikom prilagođavanja doze treba uzeti u obzir i bubrežnu funkciju pacijenta i interval primene leka.

Pacijenti uzrasta 12 godina i stariji

Preporučena doza je 15 do 20 mg/kg telesne mase svakih 8 do 12 sati (ne više od 2 g po dozi).

Kod ozbiljno bolesnih pacijenata, udarna doza od 25-30 mg/kg telesne mase može se koristiti za brzo postizanje ciljne terapijske koncentracije vankomicina u serumu.

Odojčad i deca uzrasta od 1 meseca do manje od 12 godina

Preporučena doza je 10 do 15 mg/kg telesne mase svakih šest sati (videti odeljak 4.4).

Terminska novorođenčad (od rođenja do 27. postnatalnog dana) i prevremeno rođena (od rođenja do očekivanog termina porođaja plus 27 dana)

Za utvrđivanje režima doziranja kod novorođenčadi treba tražiti savet od lekara sa iskustvom u oblasti neonatologije. Jedan od mogućih načina doziranja vankomicina kod novorođenčadi je prikazan u sledećoj tabeli (videti odeljak 4.4):

PMA: postmenstrualna starost [vreme proteklo od prvog dana poslednje menstruacije i rođenja (gestacijska starost) plus vreme nakon rođenja (postnatalna starost)].

Perioperativna profilaksa kod bakterijskog endokarditisa u svim starosnim grupama

Preporučena doza je inicijalna doza od 15 mg/kg pre indukcije anestezije. U zavisnosti od trajanja operacije, može biti potrebna druga doza vankomicina.

Trajanje terapije

Predloženo trajanje terapije je dato u tabeli u nastavku. U svakom slučaju, trajanje terapije treba da bude prilagođeno tipu i težini infekcije i individualnom kliničkom odgovoru.

*Nastaviti terapiju dok debridman postane nepotreban, do kliničkog poboljšanja pacijenta i kada je pacijent afebrilan 48 do 72 sata

**U slučaju protetskih zglobnih infekcija treba razmotriti dugotrajniju oralnu supresivnu terapiju odgovarajućim antibiotikom

***Trajanje i potreba za kombinovanom terapijom je bazirana na tipu valvule i vrsti mikroorganizma.

Posebne populacije

Stariji pacijenti

Mogu biti potrebne manje doze održavanja zbog smanjenja bubrežne funkcije kod starijih osoba.

Pacijenti sa oštećenjem funkcije bubrega

Kod odraslih i pedijatrijskih pacijenata sa oštećenjem bubrežne funkcije inicijalno treba razmotriti primenu početne doze i potom pratiti minimalne koncentracije vankomicina u serumu , a ne planirati režim doziranja, posebno kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrežne funkcije ili onih kod kojih se primenjuje terapija zamene bubrežnih funkcija (engl. Renal replacement therapy (RRT)), zbog različitih faktora koji mogu uticati na nivoe vankomicina.

Kod pacijenata sa blagim ili umerenim oštećenjem bubrežne funkcije, početna doza se ne sme smanjiti. Kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrežne funkcije poželjnije je produžiti interval između doza nego primeniti manju dnevnu dozu.

Treba razmotriti istovremenu primenu lekova koji mogu da smanje klirens vankmoicina i/ili potenciraju njegove neželjene efekte (videti odeljak 4.4).

Lek Vankomicin se slabo dijalizuje intermitentnom hemodijalizom. Međutim, korišćenje visoko permeabilnih membrana i kontinuirana terapija zamene bubrežnih funkcija (CRRT) povećava klirens vankomicina i generalno zahteva zamenu doziranja (obično nakon terapije hemodijalize u slučaju intermitentne hemodijalize).

Odrasli

Prilagođavanje doze kod odraslih pacijenata može se bazirati na proceni brzine glomerularne filtracije (eGFR) prema sledećoj formuli:

Muškarci: [Telesna masa(kg) x 140 – godine starosti] / 72 x serumski kreatinin (mg/dL) Žene: 0,85 x izračunata vrednost dobijena upotrebom formule za muškarce

Uobičajena početna doza kod odraslih pacijenata je 15 do 20 mg/kg koja se može primenjivati na svaka 24 sata kod pacijenata sa klirensom kreatinina između 20 i 49 mL/min. Kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrežne funkcije (klirens kreatinina ispod 20 mL/min) ili onih koji su na terapiji zamene bubrežnih funkcija, dozni režim u velikoj meri zavisi od modaliteta RRT i treba da bude baziran na vrednostima nivoa vankomicina u serumu i rezidualnoj funkciji bubrega (videti odeljak 4.4). U zavisnosti od kliničke situacije, trebalo bi razmotriti odlaganje naredne doze leka, dok se čekaju rezultati nivoa vankomicina u serumu.

Kod pacijenata u kritičnoj fazi bolesti koji imaju renalnu insuficijenciju, inicijalna udarna doza (25 do 30 mg/kg) ne treba da se smanjuje.

Pedijatrijska populacija

Prilagođavanje doze kod pedijatrijskih pacijenata uzrasta od 1 godine i više, može se bazirati na proceni brzine glomerularne filtracije (eGFR) prema revidiranoj Schwartz formuli:

eGFR (mL/min/1,73m2) = (Visina (cm) x 0,413) / serumski kreatinin (mg/dL) eGFR (mL/min/1,73m2) = (Visina (cm) x 36,2) / serumski kreatinin (µmol/L)

Revidirana Schwartz formula nije primenljiva za novorođenčad i odojčad uzrasta ispod 1 godine, te je potrebno potražiti stručni savet.

Orjentacione preporuke za doziranje kod pedijatrijske populacije prikazane su u sledećoj tabeli na osnovu istih principa kao kod odraslih pacijenata.

*Odgovarajući vremenski period i količina naknadnih doza u velikoj meri zavisi od modaliteta RRT i treba da se zasniva na nivoima vankomicina u serumu izmerenih pre doziranja i rezidualnoj funkciji bubrega. U zavisnosti od kliničke situacije, trebalo bi razmotriti odlaganje naredne doze leka, dok se čekaju rezultati merenja nivoa vankomicina u serumu.

Pacijenti sa oštećenjem funkcije jetre:

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre nije potrebno prilagođavanje doze.

Trudnoća

Postizanje terapijske koncentracije u serumu kod trudnica može zahtevati značajno povećanje doza (videti odeljak 4.6).

Gojazni pacijenti

Kod gojaznih pacijenata, početnu dozu treba individualno prilagoditi prema ukupnoj telesnoj masi kao kod pacijenata koji nisu gojazni.

Oralna primena

Pacijenti uzrasta 12 godina i stariji

Lečenje infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile (CDI):

Preporučena doza vankomicina je 125 mg svakih 6 sati tokom 10 dana za prvu epizodu blagih do umerenih infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile (CDI). Ova doza se može povećati na 500 mg svakih 6 sati tokom 10 dana, u slučaju teške ili komplikovane bolesti. Maksimalna dnevna doza ne treba biti veća od 2 g.

Kod pacijenata sa višestrukim recidivom, za terapiju trenutne epizode CDI može se razmotriti primena vankomicina od 125 mg četiri puta dnevno tokom deset dana, nakon čega sledi smanjenje doze, doza se postepeno smanjuje do 125 mg dnevno ili se primenjuje „pulse regimen" tj. dnevna doza 125-500 mg svaka 2-3 dana u trajanju od najmanje 3 nedelje.

Novorođenčad, odojčad i deca uzrasta do 12 godina

Preporučena doza vankomicina je 10 mg/kg, oralno, svakih 6 sati tokom 10 dana. Maksimalna dnevna doza ne treba da bude veća od 2g.

Trajanje lečenja sa vankomicinom se individualno prilagođava kliničkom toku svakog pacijenta. Kada god je to moguće, lečenje antibiotikom za kog se sumnja da je izazvao CDI, treba prekinuti. Treba osigurati adekvatnu nadoknadu tečnosti i elektrolita.

Praćenje serumske koncentracije vankomicina

Učestalost terapijskog monitoringa lekova (TOM) treba da bude određena individualno, prema kliničkoj situaciji i odgovoru na terapiju i od svakodnevnog uzimanja uzoraka koji je potreban kod nekih hemodinamski nestabilnih pacijenata do najmanje jednom nedeljno kod stabilnih pacijenata koji pokazuju odgovor na terapiju. Kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, koncentraciju vankomicina u serumu treba odrediti drugog dana lečenja, neposredno pre sledeće doze.

Kod pacijenata na intermitentnoj hemodijalizi, nivo vankomicina se obično kontroliše pre početka sledeće terapije hemodijalize.

Nakon oralne primene, treba pratiti serumske koncentracije vankomicina kod pacijenata sa intestinalnim inflamatornim bolestima (videti odeljak 4.4).

Terapijske (minimalne) koncentracije vankomicina u krvi trebalo bi da budu 10-20 mg/L, zavisno od mesta infekcije i osetljivosti mikroorganizama. Kliničke laboratorije obično preporučuju vrednosti minimalne koncentracije vankomicina u krvi od 15-20 mg/L da bi se bolje obuhvatili mikroorganizmi čija je osetljivost klasifikovana MIC ≥ 1mg/L (videti odeljke 4.4 i 5.1).

Metode zasnovane na modelu mogu biti korisne u predviđanju individualnih doza potrebnih za postizanje adekvatne vrednosti AUC. Pristup zasnovan na modelu može se koristiti i za izračunavanje individualne početne doze i za prilagođavanje doze zasnovane na TDM rezultatima (videti odeljak 5.1).

Način primene

Intravenska primena

Intravenski vankomicin se obično primenjuje kao intermitentna infuzija i preporuke za doziranje koje su predstavljene u ovom odeljku za intravensku primenu odgovaraju ovom načinu administracije.

Vankomicin treba primenjivati samo sporom intravenskom infuzijom tokom vremenskog perioda koji nije kraći od sat vremena ili maksimalnom brzinom od 10 mg/min u razblaženom rastvoru (najmanje 100 mL na 500 mg ili 200 mL na 1000 mg) (videti odeljak 4.4).

Kod pacijenata kojima se mora ograničiti unos tečnosti, takođe se može primeniti rastvor koncentracije 500 mg/50 mL ili 1000 mg/100 mL, iako upotreba ovako visokih koncentracija može povećati rizik od neželjenih efekata povezanih sa infuzijom.

Za informacije o pripremi rastvora za infuziju videti odeljak 6.6.

Kontinuirana infuzija vankomicina se može razmotriti kod pacijenata sa nestabilnim klirensom vankomicina.

Oralna primena

Sadržaj bočica za parenteralnu primenu, može se primeniti i za oralnu primenu.

Dozu treba rekonstituisati u 30 mL vode i dati pacijentu da popije ili primeniti pomoću nazogastrične cevi (videti odeljak 6.6).

Preosetljivost na vankomicin ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

Vankomicin se ne sme primenjivati intramuskularno zbog rizika od nekroze na mestu primene.

Reakcije preosetljivosti

Moguće su teške i povremeno fatalne reakcije preosetljivosti (videti odeljke 4.3 i 4.8). U slučaju reakcija preosetljivosti, terapija vankomicinom se mora odmah prekinuti i poduzeti neophodne hitne mere.

Kod pacijenata koji su na terapiji vankomicinom tokom dužeg vremenskog perioda ili istovremeno sa drugim lekovima koji mogu uzrokovati neutropeniju ili agranulocitozu, broj leukocita treba pratiti u redovnim vremenskim intervalima. Kod svih pacijenata koji primaju vankomicin treba redovno sprovoditi hematološka ispitivanja, analize urina i testove funkcije jetre i bubrega.

Treba biti oprezan pri primeni vankomicina kod pacijenata koji su alergični na teikoplanin, jer može doći do unakrsne alergijske reakcije uključujući fatalni anafilaktički šok.

Spektar antibakterijske aktivnosti

Vankomicin ima spektar antibakterijske aktivnosti ograničen na Gram-pozitivne bakterije. Nije indikovan kao monoterapija za lečenje nekih infekcija, osim ako je dokumentovano, poznato ili postoji velika sumnja da se radi o infekcijama izazvanim mikroorganizmima osetljivim na vankomicin.

Racionalna upotreba vankomicina treba da uzme u obzir spektar antibakterijske aktivnosti, bezbednosni profil leka i pogodnost standardne antibakterijske terapije za lečenje određenog pacijenta.

Ototoksičnost

Ototoksičnost, koja može biti prolazna ili trajna (videti odeljak 4.8), prijavljena je kod pacijenata sa prethodno postojećim oštećenjem sluha, pacijenata kojima su primenjivane visoke intravenske doze ili pacijenata koji su bili na istovremenoj terapiji sa drugim ototoksičnim lekovima, kao što su aminoglikozidi. Vankomicin takođe treba izbegavati kod pacijenata sa prethodnim gubitkom sluha. Gluvoći može prethoditi tinnitus. Isustva sa drugim antibioticima ukazuju da gluvoća može biti progresivna bez obzira na prekid terapije. Da bi se umanjio rizik od ototoksičnosti, neophodno je periodično praćenje koncentracije leka u krvi i sprovođenje testova za proveru sluha.

Stariji pacijenti su posebno osetljiviji na oštećenje sluha. Praćenje vestibularne i slušne funkcije kod starijih pacijenata neophodno je tokom i nakon terapije. Treba izbegavati istovremenu ili uzastopnu primenu drugih ototoksičnih lekova.

Reakcije povezane sa intravenskom infuzijom

Brza bolus injekcija (tokom nekoliko minuta) može izazvati prekomernu hipotenziju (uključujući šok i retko srčani zastoj), odgovora sličnog onom koje izaziva histamin i makulopapulozni ili erimtematozni osip

(„ red man syndrome” ili „red neck syndrome”). Vankomicin treba primenjivati kao sporu infuziju, u razblaženom rastvoru (2,5 - 5 mg/mL), brzinom ne većom od 10 mg/min i tokom vremenskog perioda koji nije kraći od 60 minuta da bi se izbegle reakcije udružene sa brzom infuzijom leka. Prekid primene infuzije obično dovodi do brzog prestanka ovih reakcija.

Učestalost reakcija povezanih sa infuzijom (hipotenzija, crvenilo, eritem, urtikarija i pruritus) povećava se sa istovremenom primenom anestetika (videti odeljak 4.5). Njihova pojava se može izbeći davanjem infuzije vankomicina najmanje 60 minuta pre uvođenja u anesteziju.

Teške bulozne reakcije

Stevens- Johnson –ov sindrom (SJS) je prijavljen kod primene vankomicina (videti odeljak 4.8). Ukoliko se pojave simptomi ili znaci SJS-a (progresivni kožni osip, često sa plikovima i mukoznim lezijama) odmah treba prekinuti primenu leka i proceniti stanje pacijenta od strane dermatologa.

Reakcije povezane sa mestom primene

Bol na mestu primene i tromboflebitis mogu se javiti kao povremeno teške reakcije kod mnogih pacijenata koji primaju vankomicin intavenskim putem. Učestalost i ozbiljnost tromboflebitisa može se svesti na minimum ukoliko se lek primenjuje polako, kao razblaženi rastvor i ako se redovno menja mesto primene leka.

Efikasnost i bezbednost vankomicina primenjenog intratekalnim, intralumbarnim i intraventrikularnim putem nije utvrđena.

Nefrotoksičnost

Vankomicin treba primenjivati sa posebnom pažnjom kod pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom, uključujući anuriju, jer je mogućnost pojave toksičnih efekata znatno veća u slučaju produženih visokih koncentracija leka u krvi. Visoke koncentracije leka u krvi ili produženo trajanje terapije povećavaju rizik od toksičnosti.

Kontinuirano praćenje nivoa vankomicina u krvi indikovano je u terapiji visokim dozama i kod dugotrajne primene , posebno kod pacijenata sa renalnom disfunkcijom ili oštećenjem sluha kao i kod pacijenata koji su bili na istovremenoj terapiji sa drugim nefrotoksičnim ili ototoksičnim lekovima (videti odeljak 4.2).

Pedijatrijska populacija

Trenutne preporuke za intravensko doziranje kod pedijatrijske populacije, posebno za decu uzrasta ispod 12 godina starosti, mogu dovesti do subterapijske koncentracije vankomicina kod značajnog broja dece.

Međutim, bezbednost povećanja doze vankomicina nije procenjena na odgovarajući način i generalno se ne preporučuju doze veće od 60 mg/kg/dan.

Vankomicin se sa posebnom pažnjom mora primenjivati kod prevremeno rođene dece i novorođenčadi zbog nedovoljne razvijenosti bubrežne funkcije i mogućeg porasta serumske koncentracije vankomicina. Kod ove dece treba pažljivo pratiti koncentracije vankomicina u krvi. Istovremena primena vankomicina i anestetika je povezana sa pojavom eritema i crvenila sličnog onom koji izaziva histamin kod dece. Slično tome, istovremena primena sa nefrotoksičnim lekovima kao što su aminoglikozidni antibiotici, NSAIL- nesteroidni antiinflamatorni lekovi (npr. Ibuprofen za zatvaranje ductusa arteriosusa) ili amphotericin B, povezana je sa povećanim rizikom od nefrotoksičnosti (videti odeljak 4.5) i zahteva pažljivije praćenje nivoa vankomicina u serumu i bubrežne funkcije.

Stariji pacijenti

Prirodno smanjenje glomerularne filtracije kod starijih pacijenata može dovesti do povišenih koncentracija vankomicina u serumu ako doziranje nije prilagođeno (videti odeljak 4.2).

Interakcije sa anesteticima

Depresija miokarda izazvana anesteticima može biti pojačana vankomicinom. Tokom anestezije, doze moraju biti adekvatno razblažene i primenjene sporo uz pažljivo praćenje rada srca. Promene položaja treba odložiti do završetka infuzije, kako bi se omogućilo posturalno prilagođavanje (videti odeljak 4.5).

Pseudomembranozni enterokolitis

U slučaju teške perzistentne dijareje mora se uzeti u obzir mogućnost nastanka pseudomembranoznog enterokolitisa koji može ugroziti život pacijenta (videti odeljak 4.8). Antidijaroici se ne smeju se primeniti.

Super infekcija

Produžena primena vankomicina može dovesti do proliferacije bakterijskih sojeva rezistentnih na lek. Pažljivo praćenje pacijenta je od suštinskog značaja. Ako se tokom terapije javi superinfekcija, treba preduzeti odgovarajuće mere.

Oralna primena

Intravenska primena vankomicina nije efektivna za lečenje infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile. Vankomicin treba primeniti oralno za ovu indikaciju.

Test za potvrdu kolonizacije bakterijom Clostridium difficile ili njenih toksina se ne preporučuje kod dece mlađe od 1 godine zbog visoke stope asimptomatske kolonizacije, osim ako je prisutna teška dijareja kod odojčadi sa faktorima rizika za stanja kao što su Hiršprungova bolest, operativni zahvat kod analne atrezije ili drugi teški poremećaji motiliteta. Uvek treba razmotriti alternativne etiologije kako bi se potvrdio enterokolitis izazvan bakterijom Clostridium difficile.

Potencijal za sistemsku resorpciju

Resorpcija može biti pojačana kod pacijenata sa inflamatornim bolestima intestinalne mukoze ili sa pseudomembranoznim enterokolitisom izazvanim bakterijom Clostridium difficile. Ovi pacijenti mogu biti izloženi većem riziku od pojave neželjenih reakcija, naročito ako istovremeno postoji i oštećenje fukcije bubrega. Što je veće oštećenje funkcije bubrega, veći je i rizik od pojave neželjenih reakcija povezanih sa parenteralnom primenom vankomicina. Potrebno je praćenje koncentracije vankomicina u serumu kod pacijenata sa inflamatornim bolestima intestinalne mukoze.

Nefrotoksičnost

Redovno praćenje bubrežne funkcije je neophodno kod pacijenata sa oštećenom bubrežnom funkcijom ili kod kojih se istovremeno primenjuju aminoglikozidi ili drugi nefrotoksični lekovi.

Ototoksičnost

Redovno praćenje funkcije čula sluha može biti od pomoći kako bi se smanjio rizik od ototoksičnosti kod pacijenata sa postojećim gubitkom sluha ili kod kojih se istovremeno primenjuju ototoksični lekovi kao što su aminoglikozidi.

Interakcije sa lekovima koji smanjuju motilitet gastrointestinalnog trakta i inhibitorima protonske pumpe Treba izbegavati primenu lekova koji smanjuju motilitet gastrointestinalnog trakta a primenu inhibitora protonske pumpe dodatno razmotriti.

Razvoj bakterijske rezistencije

Oralna primena vankomicina povećava mogućnost pojave populacije enterokoka rezistentnih na vankomicin u gastrointestinalnom traktu. Preporučuje se racionalna upotreba oralno primenjenog vankomicina.

Istovremena primena vankomicina i anestetika povezana je sa pojavom eritema, crvenila sličnog onom koji izaziva histamin i anafilaktoidnih reakcija (videti odeljak 4.8).

Prijavljeno je da se učestalost događaja povezanih sa primenom infuzije povećava sa istovremenom primenom anestetika. Događaji uzrokovani primenom infuzije se mogu značajno smanjiti primenom vankomicina u obliku infuzije od 60 minuta pre indukcije anestetika. Ukoliko se vankomicin primenjuje tokom anestezije, doze se moraju razblažiti do najmanje 5 mg/mL i primeniti sporo uz pažljivo praćenje rada srca. Promene položaja treba odložiti do završetka infuzije, kako bi se omogućilo posturalno prilagođavanje.

Istovremena ili uzastopna sistemska ili lokalna primena sa drugim potencijalno ototoksičnim i nefrotoksičnim lekovima, kao što su amfotericin B, aminoglikozidi, bacitracin, polimiksin B, kolistin, viomicin, cisplatin, diuretici Henleove petlje i NSAIL mogu povećati toksičnost vankomicina i ako je indikovana njihova primena, potrebno je odgovarajuće praćenje i oprezna upotreba.

Oralna primena: Treba razmotriti prekid terapije inhibitorima protonske pumpe i lekovima koji smanjuju motilitet gastrointestinalnog trakta u skladu sa lokalnim smernicama za lečenje infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile.

Trudnoća:

Studije teratogenosti sprovedene na pacovima sa dozama koje su 5 puta više od humanih doza i kod kunića sa dozama koje su 3 puta više od humane doze, nisu pružile dokaze o oštećenju fetusa usled primene vankomicina. U kontrolisanoj kliničkoj studiji, potencijalni ototoksični i nefrotoksični efekat vankomicin hidrohlorida kod odojčadi je primećen kada je lek primenjivan kod trudnica sa ozbiljnim stafilokoknim infekcijama nastalim kao komplikacija intravenske zloupotrebe narkotika. Vancomicin hidrohlorid je pronađen u krvi pupčane vrpce. Nisu zabeleženi senzoneuralni gubitak sluha ili nefrotoksičnost koji se mogu pripisati vankomicinu. Kod jednog deteta, čija je majka primila vankomicin tokom trećeg trimestra, došlo je do konduktivne gluvoće koja nije dovedena u vezu sa primenom vankomicina. S obzirom na to da je vankomicin primenjivan samo tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće, nije poznato da li uzrokuje oštećenje fetusa. Vancomicin treba primenjivati u trudnoći samo ako je to jasno indikovano, i potrebno je pažljivo pratiti koncentracije leka u krvi kako bi se rizik od fetalne toksičnosti sveo na minimum. Međutim, prijavljeno je da je kod trudnica ponekad potrebno povećati dozu vankomicina da bi se postigle terapijske koncentracije leka u serumu.

Dojenje:

Vankomicin hidrohlorid se izlučuje u majčino mleko. Neophodan je oprez kada se vankomicin primenjuje kod žena koje doje. Malo je verovatno da odojče može da resorbuje značajnu količinu vankomicina iz gastrointestinalnog trakta.

Nije primenljivo.

Sažetak bezbedonosnog profila

Najčešće neželjene reakcije su flebitis, pseudoalergijske reakcije i naleti crvenila kože u gornjem delu tela („red neck syndrome’’), koji su u vezi sa prebrzom primenom intravenske infuzije vankomicina.

Parenteralne formulacije za oralnu primenu: Resorpcija vankomicina iz gastrointestinalnog trakta je zanemarljiva. Međutim, kod teške inflamacije intestinalne mukoze, naročito u kombinaciji sa bubrežnom insuficijencijom, mogu se pojaviti neželjene reakcije nakon parenteralne primene vankomicina.

Tabelarni prikaz neželjenih reakcija

U svakoj grupi učestalosti, neželjene reakcije su navedene u opadajućem nizu prema ozbiljnosti. Neželjene reakcije su navedene prema MeDRA klasifikaciji sistemima organa i kategoriji učestalosti.

Kategorije učestalosti definisane su na sledeći način: veoma često (≥1/10); često (≥1/100 do <1/10); povremeno (≥1/1000 do <1/100); retko (≥1/10000 do <1/1000); veoma retko (<1/10000); nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

Opis odabranih neželjenih reakcija:

Reverzibilna neutropenija koja obično počinje jednu ili više nedelja nakon intravenske terapije ili posle ukupne doze veće od 25 g.

Tokom ili ubrzo nakon brze intravenske infuzije se može javiti anafilaktička/anafilaktoidna reakcija, uključujući otežano disanje. Intenzitet reakcije se smanjuje kada se prekine sa primenom leka, obično između 20 minuta i 2 sata. Vankomicin treba primenjivati sporom intravenskom infuzijom (videti odeljke 4.2 i 4.4).

Nakon intramuskularne primene, može se javiti nekroza na mestu primene.

Tinitus, koji ponekad prethodi nastanku gluvoće, treba smatrati indikacijom za prekid terapije.

Ototoksičnost je primarno bila prijavljena kod pacijenata kojima su primenjene velike doze, ili koji su bili na istovremenoj terapiji sa drugim ototoksičnim lekovima kao što su aminoglikozidi, ili kod pacijenata koji su imali prethodno postojeće smanjenje bubrežne funkcije ili sluha.

Ukoliko se sumnja na bulozni poremećaj, treba prekinuti primenu leka i proceniti stanje pacijenta od strane dermatologa.

Pedijatrijska populacija

Bezbednosni profil je generalno konzistentan kod primene kod dece i odraslih pacijenata. Nefrotoksičnost je opisana kod dece, uglavnom u kombinaciji sa drugim nefrotoksičnim lekovima kao što su aminoglikozidi.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: [email protected]

Savetuje se simptomatska terapija, uz održavanje glomerularne filtracije.

Vancomicin se slabo uklanja iz krvi hemodijalizom ili peritonealnom dijalizom. Primećeno je da metoda haemoperfuzije sa Amberlite resin XAD-4 ima ograničeno delovanje.

Farmakoterapijska grupa: Antibiotici, glikopeptidni antibakterijski lekovi

ATC šifra: A07AA09 za oralnu primenu, J01XA01 za intravensku primenu

Mehanizam dejstva:

Vankomicin je triciklični glikopeptidni antibiotik koji inhibira sintezu ćelijskog zida osetljivih bakterija vezivanjem visokim afinitetom za terminalnu D-alanil-D-alanina funkciju u prekursorskoj jedinici ćelijskog zida. Lek ispoljava sporo baktericidno delovanje u fazi deobe mikroorganizama. Pored toga, vankomicin smanjuje permeabilnost bakterijske ćelijske membrane i sinteze RNK.

Odnos farmakokinetika/farmakodinamika

Vankomicin pokazuje aktivnost nezavisno od koncentracije pri čemu je površina ispod krive koncentracije (AUC) podeljena minimalnom inhibitornom koncentracijom (MIC) za ciljni mikroorganizam (AUC/MIC), primarni prediktivni parametar efikasnosti. Na bazi podataka koji su dobijeni in vitro, podataka dobijenih ispitivanjem na životinjama i ograničenih podataka kod ljudi, odnos AUC/MIC od 400 utvrđen je kao ciljni odnos PK/PD za postizanje kliničke efikasnosti vankomicina. Da bi se postigao ovaj cilj, kada su

MICs ≥ 1,0 mg/L, potrebno je primeniti doze iz gornjeg dela opsega doza i održavati trajno visoke minimalne koncentracije vankomicina u serumu (15-20 mg/L) (videti odeljak 4.2).

Mehanizam rezistencije

Stečena rezistencija na glikopeptide je najčešća kod enterokoka i zasniva se na sticanju različitih kompleksa u genu rezistencije na vankomicin (gena „van") koji menjaju ciljni D-alanil-D-alaninski deo u D-alanil-D- laktatni ili D-alanil-D-serinski koji slabo vezuju vankomicin. U nekim zemljama, porast broja slučajeva rezistencije je primećen posebno kod enterokoka; pojava multirezistentnih sojeva Enterococcus faecium je posebno alarmantna.

Van geni su retko pronađeni kod Staphylococcus aureus, gde promene u strukturi ćelijskog zida rezultiraju

„intermedijarnom” osetljivošću, koja je najčešće heterogena. Takođe, prijavljeni su i meticilin rezistentni sojevi Staphylococcus aureus (MRSA) sa smanjenom osetljivošću na vankomicin. Smanjena osetljivost ili rezistencija na vankomicin kod Staphylococcus nije u potpunosti shvaćena. Potrebno je nekoliko genetskih elemenata i višestrukih mutacija.

Ne postoji unakrsna rezistencija između vankomicina i drugih klasa antibiotika. Prijavljena je unakrsna rezistencija sa drugim glikopeptidnim antibiotikom kao što je teikoplanin. Sekundarni razvoj rezistencije tokom terapije je redak.

Sinergizam

Kombinacija vankomicina sa aminoglikozidnim antibioticima ima sinergistički efekat protiv mnogih sojeva Staphylococcus aureus, ne-enterokokne grupe D streptokoka, enterokoka kao i streptokoka iz Viridans grupe. Kombinacija vankomicina sa cefalosporinima ima sinergistički efekat protiv nekih oksacilin rezistentnih sojeva Staphylococcus epidermidis, kombinacija vankomicina sa rifampicinom ima sinergistički efekat protiv Staphylococcus epidermidis i parcijalni sinergistički efekat protiv nekih sojeva Staphylococcus aureus. Kako vankomicin u kombinaciji sa cefalosporinima može imati antagonistički efekat protiv nekih sojeva Staphylococcus epidermidis i u kombinaciji sa rifampicinom protiv nekih sojeva Staphylococcus aureus, prethodno testiranje sinergizma je veoma korisno.

Treba uzeti uzorke za bakterijske kulture kako bi se izolovali i identifikovali uzročnici i odredila njihova osetljivost na vankomicin.

Osetljivost

Vankomicin je aktivan protiv gram-pozitivnih bakterija, kao što su stafilokoke, streptokoke, enterokoke, pneumokoke i klostridije. Gram-negativne bakterije su rezistentne na vankomicin.

Učestalost stečene rezistencije za određene vrste može se razlikovati geografski i vremenski, zato su poželjni lokalni podaci o rezistenciji, posebno kod lečenja teških infekcija. . Ako je status lokalne rezistencije takav da postoji sumlja u uspešnost vankomicina barem kod nekih tipova infekcija, treba tražiti stručni savet. Ova informacija daje samo približne smernice o tome da li su mikroorganizmi osetljivi na vankomicin.

Sledeće vrednosti minimalne inhibitorne koncentracije (MIC) su utvrđene od strane Evropskog komiteta za testiranje osetljivosti na antibiotike (engl. European Committee on Antimicrobial Susceptibility Testing, EUCAST):

1 S.aureus sa vrednostima MIC za vankomicin od 2mg/L su na granici distribucije divljeg tipa i može doći do smanjenog kliničkog odgovora

Resorpcija

Vankomicin se primenjuje intravenski za terapiju sistemskih infekcija.

Kod pacijenata sa normalnom funkcijom bubrega, intravenskom primenom ponovljenih doza od 1000 mg vankomicina (15 mg/kg) u vidu infuzije tokom 60 minuta postižu prosečne koncentracije u plazmi od

50-60 mg/L, 20-25 mg/L i 5-10 mg/L, odmah, 2 sata i 11 sati nakon završetka infuzije, ovim redosledom. Koncentracije u plazmi nakon ponovljenog doziranja su slične onima koje se postižu nakon primene jedne doze.

Oralno primenjeni vankomicin obično ne prolazi u sistemsku cirkulaciju. Međutim, postoji mogućnost resorpcije nakon oralne primene kod pacijenata sa (pseudomembranoznim) kolitisom. Ako postoji oštećenje bubrežne funkcije postoji mogućnost kumulacije vankomicina.

Distribucija

Volumen distribucije je oko 60 L/1,73 m2 površine tela. Pri koncentracijama vankomicina u serumu od 10 do 100 mg/L, procenat vezivanja vankomicina za proteine plazme je 30-55%, izmereno ultrafiltracijom.

Vankomicin lako prelazi u krv pupčane vrpce preko placente. Ukoliko ne postoji inflamacija moždanih ovojnica, vankomicin prolazi kroz krvno moždanu barijeru u maloj meri.

Biotransformacija

Vankomicin se metaboliše u maloj meri. Nakon parenteralne primene, skoro potpuno se eliminiše kao mikrobiološki aktivna supstanca (oko 75-90% u roku od 24 sata) putem bubrega glomerularnom filtracijom.

Eliminacija

Poluvreme eliminacije vankomicina je 4-6 sati kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, dok je kod dece 2,2-3 sata.. Klirens plazme je oko 0,058 L/kg/h a bubrežni klirens je 0,048 L/kg/h. Tokom prva 24 sata, približno 80% primenjene doze vancomicina se izluči putem urina glomerularnom filtracijom. Ukoliko je bubrežna funkcija oštećena, izlučivanje vankomicina je produženo. Kod anefričnih pacijenata poluvreme eliminacije je 7,5 dana. Zbog ototoksičnosti kod terapije vankomicinom, neophodno je praćenje koncentacija leka u plazmi.

Bilijarno izlučivanje je zanemarljivo (manje od 5% doze leka).

Iako se vankomicin ne eliminiše efikasno hemodijalizom ili peritonealnom dijalizom, prijavljeni su slučajevi povećanja klirensa vankomicina kod hemoperfuzije i hemofiltracije.

Nakon oralne primene, samo deo primenjene doze se može naći u urinu. Nasuprot tome, visoke koncentracije vankomicina se nalaze u fecesu ( > 3100 mg/kg sa dozama od 2000 mg/dan).

Linearnost/nelinearnost

Koncentracija vankomicina se uglavnom povećava srazmerno povećanju doze. Koncentracije u plazmi nakon primene ponovljenih doza su slične sa onim nakon primene pojedinačne doze.

Karakteristike u specifičnim grupama

Oštećenje funkcije bubrega

Vankomicin se primarno eliminiše glomerularnom filtracijom. Kod pacijenata sa oštećenjem bubrežne funkcije, poluvreme eliminacije vankomicina je produženo, a ukupni klirens smanjen. Optimalnu dozu treba izračunati u skladu sa preporukama za doziranje navedenim u odeljku 4.2 Doziranje i način primene

Oštećenje funkcije jetre

Farmakokinetika vankomicina nije promenjena kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre.

Trudnice

Kod trudnica je ponekad potrebno značajno povećanje doze vankomicina da bi se postigle terapijske koncentracije leka u serumu (videti odeljak 4.6).

Gojazni pacijenti

Distribucija vankomicina se može promeniti kod pacijenata sa povećanom telesnom masom zbog povećanja volumena distribucije i renalnog klirensa kao i mogućih promena vezivanja proteina u plazmi.

U ovim subpopulacijama, koncentracije vankomicina u serumu bile su veće od očekivanih kod zdravih, odraslih muških osoba (videti odeljak 4.2).

Pedijatrijska populacija

Vankomicin je pokazao široku inter-individualnu varijabilnost kod prevremeno rođene i novorođenčadi rođene u terminu. Kod novorođenčadi, nakon intravenske primene, volumen distribucije vankomicina varira između 0,38 i 0,97 L/kg, slično kao kod odraslih, dok klirens varira između 0,63 i 1,4 mL/kg/min. Poluvreme eliminacije varira između 3,5 i 10 sati i duže je nego kod odraslih, što odražava uobičajeno niže vrednosti za klirens kod novorođenčadi.

Kod novorođenčadi i starije dece, volumen distribucije je između 0,26-1,05 L/kg, dok je klirens između 0,33-1,87 mL/kg/min.

Dugotrajne studije na životinjama za procenu kancerogenog potencijala nisu sprovedene, u standardnim laboratorijskim testovima nije pronađen mutageni potencijal vankomicina. Nisu izvedena definitivna ispitivanja plodnosti.

Lek ne sadrži pomoćne supstance.

Rastvori vankomicina imaju nisku pH vrednost. . To može da dovede do hemijske ili fizičke nestabilnosti kada se meša sa drugim supstancama. Treba izbegavati mešanje sa alkalnim rastvorima. Svi parenteralni rastvori treba da se pre upotrebe, pregledaju vizuelno zbog taloženja i promene boje.

Potvrđeno je da su rastvori vankomicina i beta-laktamskih antibiotika fizički inkompatibilni ako se mešaju. Mogućnost precipitacije raste sa povećanjem koncentracijama vankomicina. Preporučuje se temeljno ispiranje intravenskih setova između primene infuzije ovih antibiotika. Dodatno, preporučuje se da se rastvori vankomicina razblaže na koncentracije do 5 mg / mL ili manje.

Iako intravitrealna injekcija nije odobreni način primjene vankomicina, prijavljene su precipitacije nakon intravitrealne injekcije vankomicina i ceftazidima za endoftalmitis koristeći različite špriceve i igle.

Precipitati se postepeno rastvaraju, sa potpunim čišćenjem staklene šupljine tokom dva meseca i poboljšanjem vidne oštrine.

3 godine.

Rok upotrebe leka nakon rekonstitucije:

Lek je u fizičko-hemijskom pogledu stabilan 26 h na temperaturi do 30°C.

Sa mikrobiološke tačke gledišta, lek se nakon rekonstitucije mora odmah upotrebiti.

Ako se odmah ne upotrebi, vreme i uslovi čuvanja pre upotrebe su odgovornost korisnika, i ne bi smeli biti duži od 24 sata na temperaturi od 2- 8°C, osim ako se rastvaranje/razblaženje ne vrši u kontrolisanim i validiranim uslovima.

Prašak za rastvor za infuziju: Čuvati na temperaturi do 25°C. Za uslove čuvanja nakon rekonstitucije leka, videti odeljak 6.3.

Vancomycin Alvogen 500 mg:

Unutrašnje pakovanje leka je bočica od stakla tip I sa zatvaračem od hlorbutil gume tip I. Na zatvaraču se nalazi fiksirana siva aluminijumska kapica i zaštitni poklopac od polipropilena.

Spoljašnje pakovanje leka je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 1 bočica sa praškom za rastvor za infuziju (1x500 mg) i Uputstvo za lek.

Vancomycin Alvogen 1000 mg:

Unutrašnje pakovanje leka je bočica od stakla tip I sa zatvaračem od hlorbutil gume tip I. Na zatvaraču se nalazi fiksirana zelena aluminijumska kapica i zaštitni poklopac od polipropilena.

Spoljašnje pakovanje leka je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 1 bočica sa praškom za rastvor za infuziju (1x1000 mg) i Uputstvo za lek.

Vankomycine prašak za rastvor za infuziju je za jednokratnu upotrebu i svu neiskorišćenu količinu rekonstituisanog praška treba odbaciti.

Priprema rastvora za infuziju

Rastvoriti dozu od 500 mg vankomicina u 10 ml vode za injekcije, ili dozu od 1000 mg vankomicina u 20 ml vode za injekcije. Jedan mililitar rekonstituisanog rastvora sadrži 50 mg vankomicina. Ovako pripremljen rastvor treba dalje razblažiti, u zavisnosti od načina primene.

Intermitentna infuzija:

Rekonstituisani rastvor sa 500 mg vankomicina treba razblažiti sa najmanje 100 mL rastvarača, dok rekonstituisani rastvor sa 1000 g vankomicina treba razblažiti sa najmanje 200 mL rastvarača. Odgovarajući rastvarači su 5% rastvor glukoze ili 0,9% rastvor natrijum-hlorida . Potrebnu dozu treba dati intravenskom infuzijom tokom perioda od najmanje 60 minuta. Ako se primenjuje u kraćem vremenskom periodu ili u

većim koncentracijama, postoji mogućnost izazivanja izražene hipotenzije pored tromboflebitisa. Brza primena može takođe izazvati ispiranje i prelazni osip na vratu i ramenima.

Kontinuirana infuzija:

Treba je primeniti samo onda kada terapija sa intermitentnom infuzijom nije moguća. Razblažiti 1000 mg do 2000 m g rastvorenog vankomicina sa dovoljnom količinom rasvora 5% glukoze ili 0,9% natrijum-hlorida, i primeniti u kap po kap infuziji, tako da pacijent dobije propisanu dnevnu dozu tokom 24 sata.

Koncentracija vankomicina u pripremljenom rastvoru za infuziju ne sme da bude veća od 5 mg/mL. Kod pojedinih pacijenata, kod kojih je neophodan smanjen unos tečnosti, mogu se koristiti koncentracije do 10 mg/mL (videti odeljak 4.2).

Brzina infuzije ne sme biti veća od 10 mg/min.

Za uslove čuvanja pripremljenog rastvora, videti odeljak 6.3. Pre primene, rekonstituisani i razblaženi rastvor treba vizuelno pregledati da nema nekih čestica i obezbojavanja rastvora. Mora se koristiti samo čist i bezbojan rastvor bez prisustva čestica.

Lek Vancomycin Alvogen je antibiotik koji pripada antibioticima iz grupe glikopeptida. Lek Vancomycin Alvogen deluje tako što eliminiše određene bakterije koje uzrokuju infekcije.

Lek Vancomycin Alvogen se može primeniti kao rastvor za infuziju ili kao oralni rastvor.

Lek Vancomycin Alvogen se koristi primenjen kao intravenska infuzija u svim starosnim grupama za lečenje sledećih ozbiljnih infekcija:

• Infekcije kože i potkožnog tkiva
• Infekcije kostiju i zglobova
• Infekcije pluća (pneumonija)
• Infekcije unutrašnjeg sloja srčanog mišića (endokarditis) i sprečavanje endokarditisa kod pacijenata koji su pod rizikom tokom velikih hirurških intervencija
• Infekcije centralnog nervnog sistema
• Infekcije krvi povezane sa gore navedenim infekcijama

Lek Vancomycin Alvogen se može primeniti oralno kod odraslih i dece za lečenje infekcije crevne sluznice praćene oštećenjem sluznice (pseudomembranozni kolitis), uzrokovane bakterijom Clostridium difficile.

- ukoliko ste alergični (preosetljivi) na vankomicin ili na bilo koju od pomoćnih supstanci (navedene u odeljku 6).

Upozorenja i mere opreza

Razgovarajte sa svojim lekarom, farmaceutom ili medicinskom sestrom pre nego što primenite lek Vancomycin Alvogen:

• ako ste ranije imali alergijsku reakciju na teikoplanin, jer to ukazuje da ste možda alergični na vankomicin
• ako imate poremećaj sluha , pogotovo ako ste starija osoba (biće potrebno ispitivati sluh tokom lečenja)
• ako imate poremećaj funkcije bubrega (potrebno je da radite analize krvi i funkcije bubrega tokom lečenja)
• ako primate lek Vancomycin Alvogen putem intravenske infuzije, umesto oralno, za lečenje dijareje povezane sa infekcijom koja je uzrokovana bakterijom Clostridium difficile

Razgovarajte sa svojim lekarom, farmaceutom ili medicinskom sestrom tokom lečenja lekom Vancomycin Alvogen:

• ako primate lek Vancomycin Alvogen tokom dužeg vremena (potrebno je da radite analize krvi i funkcije jetre i bubrega tokom lečenja)
• ako vam se tokom lečenja pojavi bilo kakva reakcija na koži
• ako se javi ozbiljna i dugotrajna dijareja tokom ili nakon lečenja lekom Vancomycin Alvogen, odmah obavestite svog lekara. To može biti znak zapaljenja creva (pseudomembranozni kolitis), koji prati lečenje antibioticima.

Deca

Lek Vancomycin Alvogen treba primenjivati sa posebnom pažnjom kod prevremeno rođene dece i novorođenčadi uopšte zbog nedovoljne razvijenosti bubrežne funkcije i moguće akumulacije vankomicina u krvi. Za ovu starosnu grupu možda će biti potrebni testovi za kontrolu koncentracija vankomicina u krvi.

Istovremena primena vankomicina i anestetika povezana je sa pojavom crvenila kože (eritema) i alergijskih reakcija kod dece.

Takođe, istovremena primena vankomicina i drugih lekova kao što su aminoglikozidni antibiotici, nesteroidni antiinflamatorni lekovi (NSAIL, ibuprofen) ili amphotericin B (lek protiv gljivičnih infekcija),

može povećati rizik od oštećenja bubrega i zbog toga su neophodne česte analize krvi i testovi funkcije bubrega.

Drugi lekovi i lek Vancomycin Alvogen

Obavestite Vašeg lekara ili farmaceuta ukoliko uzimate, donedavno ste uzimali ili ćete možda uzimati bilo koje druge lekove, uključujući i one koji se mogu nabaviti bez lekarskog recepta.

Poseban oprez je potreban ako se lek Vancomycin Alvogen uzima zajedno sa sledećim lekovima:

• anestetici - ovo može uzrokovati crvenilo, nesvesticu, kolaps ili čak zastoj srca. Trebalo bi da obavestite svog lekara ako uzimate vankomicin a treba da imate operaciju
• bilo koji lek koji utiče na nerve ili bubrege kao što je amphotericin B (lek protiv gljivičnih infekcija), aminoglikozidi, bacitracin, polimiksin B, kolistin (lekovi za lečenje infekcija uzrokovani bakterijama), viomycin (antibiotik) ili cisplatin (hemoterapijski lek)
• NSAIL( lekovi protiv bolova)
• snažni diuretici (lekovi koji se koriste u svrnu povećanog izlučivanja urina) kao što je furosemid Vaš lekar će odlučiti da li je i dalje pogodno da uzimate ovaj lek.

Trudnoća, dojenje i plodnost

Ukoliko ste trudni ili dojite, mislite da ste trudni ili planirate trudnoću, posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom pre uzimanja ovog leka.

Trudnoća:

Studije na životinjama ne ukazuju na direktna štetna dejstva na embrio/fetalni razvoj ili gestacioni period. Međutim, vankomicin prolazi kroz placentu i mogući rizik od oštećenja sluha i bubrega kod ploda se ne sme zanemariti. Zbog toga se lek Vancomycin Alvogen sme koristiti tokom trudnoće, samo ukoliko je neophodno posle detaljne procene odnosa koristi i rizika.

Dojenje:

Lek Vankomycin Alvogen se izlučuje u majčino mleko. Neophodan je oprez kada se vankomicin primenjuje kod žena koje doje. Malo je verovatno da odojče može da resorbuje značajnu količinu vankomicina iz gastrointestinalnog trakta.

Upravljanje vozilima i rukovanje mašinama

Lek Vancomycin Alvogen nema ili ima zanemarljiv uticaj na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama.

Lek Vancomycin Alvogen će Vam davati zdravstveni radnik u bolnici. Vaš lekar će odrediti dozu leka i koliko dugo će trajati primena leka.

Doziranje

Doza leka koju ćete primiti zavisi od:

• Vaše starosne dobi
• Vaše telesne mase
• vrste infekcije koju imate
• stanja Vaše funkcije bubrega
• stanja Vašeg čula sluha
• drugih lekova koje uzimate

Intravenska primena

Odrasli i adolescenti (uzrasta 12 godina i stariji)

Doza leka koju ćete primiti, izračunaće se na osnovu Vaše telesne mase. Uobičajena doza je 15-20 mg po kg telesne mase kao intravenska infuzija, svakih 8 do 12 sati. U nekim slučajevima, Vaš lekar može odlučiti da inicijalna doza bude 30 mg po kg telesne mase. Maksimalna dnevna doza ne treba da bude veća od 2 g.

Primena kod dece

Deca uzrasta od 1 meseca do 12 godina starosti

Doza leka se određuje na osnovu telesne mase. Uobičajena doza je 10-15 mg po kg telesne masekao intravenska infuzija, svakih 6 sati.

Novorođenčad, prevremeno rođeni i rođeni u terminu ( 0-27 dana)

Doza leka se određuje na osnovu postmenstrualne starosti PMA (vreme proteklo od prvog dana poslednje menstruacije i rođenja (gestaciona starost) plus vreme nakon rođenja (postnatalna starost)).

Za starije pacijente, trudnice i pacijente sa oštećenom bubrežnom funkcijom, uključujući i one na dijalizi, možda će biti potrebno drugačije doziranje.

Oralna primena

Odrasli i adolescenti (uzrasta od 12 do 18 godina)

Preporučena doza vankomicina je 125 mg svakih 6 sati. U nekim slučajevima, Vaš lekar može odlučiti da poveća dozu na 500 mg svakih 6 sati. Maksimalna dnevna doza ne treba da bude veća od 2 g.

Ukoliko ste ranije imali infekcije sluznice, možda će biti potrebno drugačije doziranje i drugačije trajanje terapije.

Primena kod dece

Novorođenčad, odojčad i deca uzrasta do 12 godina

Preporučena doza vankomicina je 10 mg po kg telesnemase, svakih 6 sati. Maksimalna dnevna doza ne treba da bude veća od 2 g.

Način primene

Lek se primenjuje kao intravenska infuzija što znači da lek prelazi iz infuzione boce ili vrećice kroz tubu u Vaše krvne sudove i Vaše telo. Vaš lekar ili medicinska sestra će uvek primeniti vankomicin u krv, ne u mišić. Primena leka u venu će trajati najmanje 60 minuta.

Ukoliko se lek primenjuje za lečenje želudačnih poremećaja (pseudomembranozni kolitis), mora se primeniti kao rastvor za oralnu upotrebu (preko usta).

Trajanje terapije

Ukupno trajanje primene leka zavisi od tipa infekcije i može trajati nekoliko nedelja. Trajanje lečenja može biti različito, u zavisnosti od individualnog odgovora svakog pacijenta.

U toku lečenja, možete imati dodatne analize krvi, urina i čula sluha kako bi se otkrili mogući neželjeni efekti leka.

Ako ste primenili više leka Vancomycin Alvogen nego što treba

Lek će Vam davati zdravstveni radnik u bolnici, mala je verovatnoća da ćete dobiti veću ili manju dozu od propisane. Ipak, obavestite svog lekara ili medicinsku sestru ako imate bilo kakve sumnje. Ako imate bilo kakvih dodatnih pitanja o primeni ovog leka, obratite se svom lekaru ili farmaceutu.

Savetuje se simptomatska terapija, uz održavanje glomerularne filtracije.

Vankomicin se slabo uklanja iz krvi hemodijalizom ili peritonealnom dijalizom. Primećeno je da metoda haemoperfuzije sa Amberlite resin XAD-4 ima ograničeno delovanje.

Ako ste zaboravili da uzmete lek Vancomycin Alvogen

Terapiju lekom Vancomycin Alvogen ćete dobijati pod stručnim nadzorom u zdravstvenoj ustanovi, tako da je malo verovatno ćete dobiti pogrešnu dozu leka.

Ako naglo prestanete da uzimate lek Vancomycin Alvogen

Ne prekidajte uzimanje/primenu leka Vancomycin Alvogen bez dogovora sa Vašim lekarom, inače možete da ugrozite oporavak i da podstaknete razvoj rezistentnih patogenih mikroorganizama (oni izazivaju infekciju).

Ako imate dodatnih pitanja o primeni ovog leka, obratite se svom lekaru ili farmaceutu.

Kao i svi lekovi, ovaj lek može da prouzrokuje neželjena dejstva, iako ona ne moraju da se jave kod svih pacijenata koji uzimaju ovaj lek.

Lek Vancomycin Alvogen može izazvati alergijske reakcije, mada su ozbiljne alergijske reakcije (anafilaktički šok) retke. Obavestite svog lekara odmah ako se javi iznenadno peckanje, otežano disanje, crvenilo gornjeg dela tela, osip ili svrab.

Resorpcija vankomicina iz gastrointestinalnog trakta je zanemarljiva. Međutim, ako imate zapaljenje digestivnog trakta, naročito ako imate i poremećaj bubrežne funkcije, mogu se pojaviti neželjene reakcije nakon parenteralne primene vankomicina.

Česta neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 10 pacijenata koji uzimaju lek):

• Pad krvnog pritiska
• Nedostatak vazduha (kratak dah), zvučno disanje (neprijatan zvuk koji nastaje zbog opstrukcije prolaska vazduha u gornjem delu disajnih puteva)
• Osip, zapaljenje sluznice usta, svrab, crvenilo, otok
• Problemi sa bubrezima koji se mogu otkriti analizom krvi
• Crvenilo gornjeg dela tela i lica, zapaljenje vene

Povremena neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 100 pacijenata koji uzimaju lek):

• Privremeni ili trajni gubitak sluha

Retka neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 1000 pacijenata koji uzimaju lek):

• Smanjenje broja belih krvnih zrnaca, crvenih krvnih zrnaca i trombocita (krvnih ćelija odgovornih za koagulaciju krvi); Povećanje broja nekih loza belih krvnih zrnaca u krvi
• Gubitak ravnoteže, zujanje u ušima, vrtoglavica
• Zapaljenje krvnih sudova
• Mučnina (osećaj slabosti)
• Zapaljenje bubrega i bubrežna insuficijencija
• Bol u grudima i mišićima leđa
• Povišena temperatura, groznica, bol i spazam grudnih i leđnih mišića

Veoma retka neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 10000 pacijenata koji uzimaju lek):

• Nagla pojava ozbiljne alergijske reakcije na koži sa pojavom plikova i perutanjem kože. Ova reakcija može biti udružena sa povišenom telesnom temperaturom i bolovima u zglobovima
• Zastoj srca
• Oštećenje sluha
• Zapaljenje creva koje uzrokuje abdominalni bol i dijareju (pseudomembranozni kolitis), moguća je i pojava krvi u stolici

Nepoznata učestalost (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka):

• Osećaj malaksalosti (povraćanje), dijareja
• Konfuzija, pospanost, nedostatak energije, otok, zadržavanje tečnosti, smanjeno izlučivanje putem urina
• Osip sa otokom i bolom iza ušiju, na vratu, preponama, ispod brade i pazuha (uvećani limfni čvorovi), analize krvi i funkcije jetre pokazuju neuobičajene vrednosti
• Osip sa plikovima i temperaturom

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Ukoliko Vam se ispolji bilo koja neželjena reakcija, potrebno je da o tome obavestite lekara, farmaceuta ili medicinsku sestru. Ovo uključuje i svaku moguću neželjenu reakciju koja nije navedena u ovom uputstvu. Prijavljivanjem neželjenih reakcija možete da pomognete u proceni bezbednosti ovog leka. Sumnju na neželjene reakcije možete da prijavite Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu

Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd Republika Srbija

website: www.alims.gov.rs

e-mail: [email protected]

Čuvati van vidokruga i domašaja dece!

Ne smete koristiti lek Vancomycin Alvogen posle isteka roka upotrebe naznačenog na spoljašnjem pakovanju

‚‚Važi do: ”. Datum isteka roka upotrebe se odnosi na poslednji dan navedenog meseca.

Prašak za rastvor za infuziju: Čuvati na temperaturi do 25°C. Rok upotrebe leka nakon rekonstitucije:

Lek je u fizičko-hemijskom pogledu stabilan 26 h na temperaturi do 30°C.

Sa mikrobiološke tačke gledišta, lek se nakon rekonstitucije mora odmah upotrebiti.

Ako se odmah ne upotrebi, vreme i uslovi čuvanja pre upotrebe su odgovornost korisnika, i ne bi smeli biti duži od 24 sata na temperaturi od 2- 8°C, osim ako se rastvaranje/razblaženje ne vrši u kontrolisanim i validiranim uslovima.

Neupotrebljivi lekovi se predaju apoteci u kojoj je istaknuto obaveštenje da se u toj apoteci prikupljaju neupotrebljivi lekovi od građana. Neupotrebljivi lekovi se ne smeju bacati u kanalizaciju ili zajedno sa komunalnim otpadom. Ove mere će pomoći u zaštiti životne sredine.

Lek sadrži samo aktivnu supstancu.

Vancomycin Alvogen, 500 mg, prašak za rastvor za infuziju:

Jedna bočica sadrži 500 mg vankomicina u obliku vankomicin-hidrohlorida.

Vancomycin Alvogen, 1000 mg, prašak za rastvor za infuziju:

Jedna bočica sadrži 1000 mg vankomicina u obliku vankomicin-hidrohlorida.

Kako izgleda lek Vancomycin Alvogen i sadržaj pakovanja

Prašak za rastvor za infuziju.

Beli do svetlo smeđi prašak. Nakon rekonstitucije sa vodom za injekcije dobija se bistar rastvor. Vancomycin Alvogen 500 mg:

Unutrašnje pakovanje leka je bočica od stakla tip I sa zatvaračem od hlorbutil gume tip I. Na zatvaraču se nalazi fiksirana siva aluminijumska kapica i zaštitni poklopac od polipropilena.

Spoljašnje pakovanje leka je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 1 bočica sa praškom za rastvor za infuziju (1x500 mg) i Upustvo za lek.

Vancomycin Alvogen 1000 mg:

Unutrašnje pakovanje leka je bočica od stakla tip I sa zatvaračem od hlorbutil gume tip I. Na zatvaraču se nalazi fiksirana zelena aluminijumska kapica i zaštitni poklopac od polipropilena.

Spoljašnje pakovanje leka je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 1 bočica sa praškom za rastvor za infuziju (1x1000 mg) i Upustvo za lek.

Nosilac dozvole i proizvođač

Nosilac dozvole

ALVOGEN PHARMA D.O.O.

Pašnjačka bb, Barice, Plandište Proizvođač

XELLIA PHARMACEUTICALS APS, Dalslandsgade 11, Kopenhagen, Danska

Ovo uputstvo je poslednji put odobreno

Februar, 2019.

Režim izdavanja leka:

Lek se može upotrebljavati samo u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi.

Broj i datum dozvole:

Vancomycin Alvogen , 500 mg: 515-01-04860-17-001 od 28.02.2019.

Vancomycin Alvogen , 1000 mg: 515-01-04865-17-001 od 28.02.2019.

< >

SLEDEĆE INFORMACIJE NAMENJENE SU ISKLJUČIVO ZDRAVSTVENIM STRUČNJACIMA:

Terapijske indikacije

Intravenska primena

Lek Vankomicin je indikovan u svim starosnim grupama za lečenje sledećih infekcija (videti odeljke Doziranje i način primene , Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Farmakodinamski podaci Sažetka karakteristika leka):

• komplikovane infekcije kože i mekih tkiva (cSSTI)
• infekcije kostiju i zglobova
• vanbolnički stečena pneumonija (CAP)
• bolnička pneumonija (HAP) uključujući pneumoniju povezanu sa mehaničkom ventilacijom
• infektivni endocarditis

Lek Vankomicin je takođe indikovan u svim starosnim grupama za perioperativnu antibakterijsku profilaksu kod pacijenata koji su u visokom riziku od razvoja bakterijskog endokarditisa pri velikim hirurškim intervencijama.

Oralna primena

Lek Vankomicin je indikovan u svim starosnim grupama za lečenje infekcije uzrokovane bakterijom Clostridium difficile (CDI) (videti odeljke Doziranje i način primene, Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Farmakodinamski podaci Sažetka karakteristika leka):

Prilikom određivanja terapije treba uzeti u obzir zvanične preporuke za racionalno korišćenje antimikrobnih lekova.

Doziranje i način primene

Doziranje

Kada je odgovarajuće, vankomicin treba primeniti u kombinaciji sa drugim antibakterijskim lekovima.

Intravenska primena

Početna doza treba da bude bazirana na telesnoj masi pacijenta. Kasnije prilagođavanje doze bazira se na određivanju serumskih koncentracija leka kako bi se postigla ciljna koncentracija. Prilikom prilagođavanja doze treba uzeti u obzir i bubrežnu funkciju pacijenta i interval primene leka.

Pacijenti uzrasta 12 godina i stariji

Preporučena doza je 15 do 20 mg/kg telesne mase svakih 8 do 12 sati (ne više od 2 g po dozi).

Kod ozbiljno bolesnih pacijenata, udarna doza od 25-30 mg/kg telesne mase može se koristiti za brzo postizanje ciljne terapijske koncentracije vankomicina u serumu.

Odojčad i deca uzrasta od 1 meseca do manje od 12 godina

Preporučena doza je 10 do 15 mg/kg telesne mase svakih šest sati (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).

Terminska novorođenčad (od rođenja do 27. postnatalnog dana) i prevremeno rođena (od rođenja do očekivanog termina porođaja plus 27 dana)

Za utvrđivanje režima doziranja kod novorođenčadi treba tražiti savet od lekara sa iskustvom u oblasti neonatologije. Jedan od mogućih načina doziranja vankomicina kod novorođenčadi je prikazan u sledećoj tabeli (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka):

PMA: postmenstrualna starost [vreme proteklo od prvog dana poslednje menstruacije i rođenja (gestacijska starost) plus vreme nakon rođenja (postnatalna starost)].

Perioperativna profilaksa kod bakterijskog endokarditisa u svim starosnim grupama

Preporučena doza je inicijalna doza od 15 mg/kg pre indukcije anestezije. U zavisnosti od trajanja operacije, može biti potrebna druga doza vankomicina.

Trajanje terapije

Predloženo trajanje terapije je dato u tabeli u nastavku. U svakom slučaju, trajanje terapije treba da bude prilagođeno tipu i težini infekcije i individualnom kliničkom odgovoru.

*Nastaviti terapiju dok debridman postane nepotreban, do kliničkog poboljšanja pacijenta i kada je pacijent afebrilan 48 do 72 sata

**U slučaju protetskih zglobnih infekcija treba razmotriti dugotrajniju oralnu supresivnu terapiju odgovarajućim antibiotikom

***Trajanje i potreba za kombinovanom terapijom je bazirana na tipu valvule i vrsti mikroorganizma. Posebne populacije

Stariji pacijenti

Mogu biti potrebne manje doze održavanja zbog smanjenja bubrežne funkcije kod starijih osoba.

Pacijenti sa oštećenjem funkcije bubrega

Kod odraslih i pedijatrijskih pacijenata sa oštećenjem bubrežne funkcije inicijalno treba razmotriti primenu početne doze i potom pratiti minimalne koncentracije vankomicina u serumu , a ne planirati režim doziranja, posebno kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrežne funkcije ili onih kod kojih se primenjuje terapija zamene bubrežnih funkcija (engl. Renal replacement therapy (RRT)), zbog različitih faktora koji mogu uticati na nivoe vankomicina.

Kod pacijenata sa blagim ili umerenim oštećenjem bubrežne funkcije, početna doza se ne sme smanjiti. Kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrežne funkcije poželjnije je produžiti interval između doza nego primeniti manju dnevnu dozu.

Treba razmotriti istovremenu primenu lekova koji mogu da smanje klirens vankmoicina i/ili potenciraju njegove neželjene efekte (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).

Lek Vankomicin se slabo dijalizuje intermitentnom hemodijalizom. Međutim, korišćenje visoko permeabilnih membrana i kontinuirana terapija zamene bubrežnih funkcija (CRRT) povećava klirens vankomicina i generalno zahteva zamenu doziranja (obično nakon terapije hemodijalize u slučaju intermitentne hemodijalize).

Odrasli

Prilagođavanje doze kod odraslih pacijenata može se bazirati na proceni brzine glomerularne filtracije (eGFR) prema sledećoj formuli:

Muškarci: [Telesna masa(kg) x 140 – godine starosti] / 72 x serumski kreatinin (mg/dL) Žene: 0,85 x izračunata vrednost dobijena upotrebom formule za muškarce

Uobičajena početna doza kod odraslih pacijenata je 15 do 20 mg/kg koja se može primenjivati na svaka 24 sata kod pacijenata sa klirensom kreatinina između 20 i 49 mL/min. Kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrežne funkcije (klirens kreatinina ispod 20 mL/min) ili onih koji su na terapiji zamene bubrežnih funkcija, dozni režim u velikoj meri zavisi od modaliteta RRT i treba da bude baziran na vrednostima nivoa

vankomicina u serumu i rezidualnoj funkciji bubrega (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka). U zavisnosti od kliničke situacije, trebalo bi razmotriti odlaganje naredne doze leka, dok se čekaju rezultati nivoa vankomicina u serumu.

Kod pacijenata u kritičnoj fazi bolesti koji imaju renalnu insuficijenciju, inicijalna udarna doza (25 do 30 mg/kg) ne treba da se smanjuje.

Pedijatrijska populacija

Prilagođavanje doze kod pedijatrijskih pacijenata uzrasta od 1 godine i više, može se bazirati na proceni brzine glomerularne filtracije (eGFR) prema revidiranoj Schwartz formuli:

eGFR (mL/min/1,73m2) = (Visina (cm) x 0,413) / serumski kreatinin (mg/dL) eGFR (mL/min/1,73m2) = (Visina (cm) x 36,2) / serumski kreatinin (µmol/L)

Revidirana Schwartz formula nije primenljiva za novorođenčad i odojčad uzrasta ispod 1 godine, te je potrebno potražiti stručni savet.

Orjentacione preporuke za doziranje kod pedijatrijske populacije prikazane su u sledećoj tabeli na osnovu istih principa kao kod odraslih pacijenata.

*Odgovarajući vremenski period i količina naknadnih doza u velikoj meri zavisi od modaliteta RRT i treba da se zasniva na nivoima vankomicina u serumu izmerenih pre doziranja i rezidualnoj funkciji bubrega. U zavisnosti od kliničke situacije, trebalo bi razmotriti odlaganje naredne doze leka, dok se čekaju rezultati merenja nivoa vankomicina u serumu.

Pacijenti sa oštećenjem funkcije jetre:

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije jetre nije potrebno prilagođavanje doze.

Trudnoća

Postizanje terapijske koncentracije u serumu kod trudnica može zahtevati značajno povećanje doza (videti odeljak Plodnost, trudnoća i dojenje).

Gojazni pacijenti

Kod gojaznih pacijenata, početnu dozu treba individualno prilagoditi prema ukupnoj telesnoj masi kao kod pacijenata koji nisu gojazni.

Oralna primena

Pacijenti uzrasta 12 godina i stariji

Lečenje infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile (CDI):

Preporučena doza vankomicina je 125 mg svakih 6 sati tokom 10 dana za prvu epizodu blagih do umerenih infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile (CDI). Ova doza se može povećati na 500 mg svakih 6 sati tokom 10 dana, u slučaju teške ili komplikovane bolesti. Maksimalna dnevna doza ne treba biti veća od 2 g.

Kod pacijenata sa višestrukim recidivom, za terapiju trenutne epizode CDI može se razmotriti primena vankomicina od 125 mg četiri puta dnevno tokom deset dana, nakon čega sledi smanjenje doze, doza se postepeno smanjuje do 125 mg dnevno ili se primenjuje „pulse regimen" tj. dnevna doza 125-500 mg svaka 2-3 dana u trajanju od najmanje 3 nedelje.

Novorođenčad, odojčad i deca uzrasta do 12 godina

Preporučena doza vankomicina je 10 mg/kg, oralno, svakih 6 sati tokom 10 dana. Maksimalna dnevna doza ne treba da bude veća od 2g.

Trajanje lečenja sa vankomicinom se individualno prilagođava kliničkom toku svakog pacijenta. Kada god je to moguće, lečenje antibiotikom za kog se sumnja da je izazvao CDI, treba prekinuti. Treba osigurati adekvatnu nadoknadu tečnosti i elektrolita.

Praćenje serumske koncentracije vankomicina

Učestalost terapijskog monitoringa lekova (TOM) treba da bude određena individualno, prema kliničkoj situaciji i odgovoru na terapiju i od svakodnevnog uzimanja uzoraka koji je potreban kod nekih hemodinamski nestabilnih pacijenata do najmanje jednom nedeljno kod stabilnih pacijenata koji pokazuju odgovor na terapiju. Kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, koncentraciju vankomicina u serumu treba odrediti drugog dana lečenja, neposredno pre sledeće doze.

Kod pacijenata na intermitentnoj hemodijalizi, nivo vankomicina se obično kontroliše pre početka sledeće terapije hemodijalize.

Nakon oralne primene, treba pratiti serumske koncentracije vankomicina kod pacijenata sa intestinalnim inflamatornim bolestima (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).

Terapijske (minimalne) koncentracije vankomicina u krvi trebalo bi da budu 10-20 mg/L, zavisno od mesta infekcije i osetljivosti mikroorganizama. Kliničke laboratorije obično preporučuju vrednosti minimalne koncentracije vankomicina u krvi od 15-20 mg/L da bi se bolje obuhvatili mikroorganizmi čija je osetljivost klasifikovana MIC ≥ 1mg/L (videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Farmakodinamski podaci Sažetka karakteristika leka).

Metode zasnovane na modelu mogu biti korisne u predviđanju individualnih doza potrebnih za postizanje adekvatne vrednosti AUC. Pristup zasnovan na modelu može se koristiti i za izračunavanje individualne početne doze i za prilagođavanje doze zasnovane na TDM rezultatima (videti odeljak Farmakodinamski podaci Sažetka karakteristika leka).

Način primene

Intravenska primena

Intravenski vankomicin se obično primenjuje kao intermitentna infuzija i preporuke za doziranje koje su predstavljene u ovom odeljku za intravensku primenu odgovaraju ovom načinu administracije.

Vankomicin treba primenjivati samo sporom intravenskom infuzijom tokom vremenskog perioda koji nije kraći od sat vremena ili maksimalnom brzinom od 10 mg/min u razblaženom rastvoru (najmanje 100 mL na 500 mg ili 200 mL na 1000 mg) (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).

Kod pacijenata kojima se mora ograničiti unos tečnosti, takođe se može primeniti rastvor koncentracije 500 mg/50 mL ili 1000 mg/100 mL, iako upotreba ovako visokih koncentracija može povećati rizik od neželjenih efekata povezanih sa infuzijom.

Za informacije o pripremi rastvora za infuziju videti odeljak Posebne mere opreza pri odlaganju materijala koji treba odbaciti nakon primene leka (i druga uputstva za rukovanje lekom)

Kontinuirana infuzija vankomicina se može razmotriti kod pacijenata sa nestabilnim klirensom vankomicina.

Oralna primena

Sadržaj bočica za parenteralnu primenu, može se primeniti i za oralnu primenu.

Dozu treba rekonstituisati u 30 mL vode i dati pacijentu da popije ili primeniti pomoću nazogastrične cevi (videti odeljak Posebne mere opreza pri odlaganju materijala koji treba odbaciti nakon primene leka (i druga uputstva za rukovanje lekom).

Kontraindikacije

Preosetljivost na vankomicin ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku Lista pomoćnih supstanci.

Vankomicin se ne sme primenjivati intramuskularno zbog rizika od nekroze na mestu primene.

Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka

Reakcije preosetljivosti

Moguće su teške i povremeno fatalne reakcije preosetljivosti (videti odeljke Kontraindikacije i Neželjena dejstva). U slučaju reakcija preosetljivosti, terapija vankomicinom se mora odmah prekinuti i poduzeti neophodne hitne mere.

Kod pacijenata koji su na terapiji vankomicinom tokom dužeg vremenskog perioda ili istovremeno sa drugim lekovima koji mogu uzrokovati neutropeniju ili agranulocitozu, broj leukocita treba pratiti u redovnim vremenskim intervalima. Kod svih pacijenata koji primaju vankomicin treba redovno sprovoditi hematološka ispitivanja, analize urina i testove funkcije jetre i bubrega.

Treba biti oprezan pri primeni vankomicina kod pacijenata koji su alergični na teikoplanin, jer može doći do unakrsne alergijske reakcije uključujući fatalni anafilaktički šok.

Spektar antibakterijske aktivnosti

Vankomicin ima spektar antibakterijske aktivnosti ograničen na Gram-pozitivne bakterije. Nije indikovan kao monoterapija za lečenje nekih infekcija, osim ako je dokumentovano, poznato ili postoji velika sumnja da se radi o infekcijama izazvanim mikroorganizmima osetljivim na vankomicin.

Racionalna upotreba vankomicina treba da uzme u obzir spektar antibakterijske aktivnosti, bezbednosni profil leka i pogodnost standardne antibakterijske terapije za lečenje određenog pacijenta.

Ototoksičnost

Ototoksičnost, koja može biti prolazna ili trajna (videti odeljak Neželjena dejstva), prijavljena je kod pacijenata sa prethodno postojećim oštećenjem sluha, pacijenata kojima su primenjivane visoke intravenske doze ili pacijenata koji su bili na istovremenoj terapiji sa drugim ototoksičnim lekovima, kao što su aminoglikozidi. Vankomicin takođe treba izbegavati kod pacijenata sa prethodnim gubitkom sluha. Gluvoći može prethoditi tinnitus. Isustva sa drugim antibioticima ukazuju da gluvoća može biti progresivna bez obzira na prekid terapije. Da bi se umanjio rizik od ototoksičnosti, neophodno je periodično praćenje koncentracije leka u krvi i sprovođenje testova za proveru sluha.

Stariji pacijenti su posebno osetljiviji na oštećenje sluha. Praćenje vestibularne i slušne funkcije kod starijih pacijenata neophodno je tokom i nakon terapije. Treba izbegavati istovremenu ili uzastopnu primenu drugih ototoksičnih lekova.

Reakcije povezane sa intravenskom infuzijom

Brza bolus injekcija (tokom nekoliko minuta) može izazvati prekomernu hipotenziju (uključujući šok i retko srčani zastoj), odgovora sličnog onom koje izaziva histamin i makulopapulozni ili erimtematozni osip

(„ red man syndrome” ili „red neck syndrome”). Vankomicin treba primenjivati kao sporu infuziju, u razblaženom rastvoru (2,5 - 5 mg/mL), brzinom ne većom od 10 mg/min i tokom vremenskog perioda koji nije kraći od 60 minuta da bi se izbegle reakcije udružene sa brzom infuzijom leka. Prekid primene infuzije obično dovodi do brzog prestanka ovih reakcija.

Učestalost reakcija povezanih sa infuzijom (hipotenzija, crvenilo, eritem, urtikarija i pruritus) povećava se sa istovremenom primenom anestetika (videti odeljak Interakcije sa drugim lekovima i druge vrste interakcija

). Njihova pojava se može izbeći davanjem infuzije vankomicina najmanje 60 minuta pre uvođenja u anesteziju.

Teške bulozne reakcije

Stevens Johnson –ov sindrom (SJS) je prijavljen kod primene vankomicina (videti odeljak Neželjena dejstva). Ukoliko se pojave simptomi ili znaci SJS-a (progresivni kožni osip, često sa plikovima i mukoznim lezijama) odmah treba prekinuti primenu leka i proceniti stanje pacijenta od strane dermatologa.

Reakcije povezane sa mestom primene

Bol na mestu primene i tromboflebitis mogu se javiti kao povremeno teške reakcije kod mnogih pacijenata koji primaju vankomicin intavenskim putem. Učestalost i ozbiljnost tromboflebitisa može se svesti na minimum ukoliko se lek primenjuje polako, kao razblaženi rastvor i ako se redovno menja mesto primene leka.

Efikasnost i bezbednost vankomicina primenjenog intratekalnim, intralumbarnim i intraventrikularnim putem nije utvrđena.

Nefrotoksičnost

Vankomicin treba primenjivati sa posebnom pažnjom kod pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom, uključujući anuriju, jer je mogućnost pojave toksičnih efekata znatno veća u slučaju produženih visokih koncentracija leka u krvi. Visoke koncentracije leka u krvi ili produženo trajanje terapije povećavaju rizik od toksičnosti.

Kontinuirano praćenje nivoa vankomicina u krvi indikovano je u terapiji visokim dozama i kod dugotrajne primene , posebno kod pacijenata sa renalnom disfunkcijom ili oštećenjem sluha kao i kod pacijenata koji su bili na istovremenoj terapiji sa drugim nefrotoksičnim ili ototoksičnim lekovima (videti odeljak Doziranje i način primene).

Pedijatrijska populacija

Trenutne preporuke za intravensko doziranje kod pedijatrijske populacije, posebno za decu uzrasta ispod 12 godina starosti, mogu dovesti do subterapijske koncentracije vankomicina kod značajnog broja dece. Međutim, bezbednost povećanja doze vankomicina nije procenjena na odgovarajući način i generalno se ne preporučuju doze veće od 60 mg/kg/dan.

Vankomicin se sa posebnom pažnjom mora primenjivati kod prevremeno rođene dece i novorođenčadi zbog nedovoljne razvijenosti bubrežne funkcije i mogućeg porasta serumske koncentracije vankomicina. Kod ove dece treba pažljivo pratiti koncentracije vankomicina u krvi. Istovremena primena vankomicina i anestetika je povezana sa pojavom eritema i crvenila sličnog onom koji izaziva histamin kod dece. Slično tome, istovremena primena sa nefrotoksičnim lekovima kao što su aminoglikozidni antibiotici, NSAIL- nesteroidni antiinflamatorni lekovi (npr. Ibuprofen za zatvaranje ductusa arteriosusa) ili amphotericin B, povezana je sa povećanim rizikom od nefrotoksičnosti (videti odeljak Interakcije sa drugim lekovima i druge vrste interakcija) i zahteva pažljivije praćenje nivoa vankomicina u serumu i bubrežne funkcije.

Stariji pacijenti

Prirodno smanjenje glomerularne filtracije kod starijih pacijenata može dovesti do povišenih koncentracija vankomicina u serumu ako doziranje nije prilagođeno (videti odeljak Doziranje i način primene).

Interakcije sa anesteticima

Depresija miokarda izazvana anesteticima može biti pojačana vankomicinom. Tokom anestezije, doze moraju biti adekvatno razblažene i primenjene sporo uz pažljivo praćenje rada srca. Promene položaja treba odložiti do završetka infuzije, kako bi se omogućilo posturalno prilagođavanje (videti odeljak Interakcije sa drugim lekovima i druge vrste interakcija).

Pseudomembranozni enterokolitis

U slučaju teške perzistentne dijareje mora se uzeti u obzir mogućnost nastanka pseudomembranoznog enterokolitisa koji može ugroziti život pacijenta (videti odeljak Neželjena dejstva ). Antidijaroici se ne smeju se primeniti.

Superinfekcija

Produžena primena vankomicina može dovesti do proliferacije bakterijskih sojeva rezistentnih na lek. Pažljivo praćenje pacijenta je od suštinskog značaja. Ako se tokom terapije javi superinfekcija, treba preduzeti odgovarajuće mere.

Oralna primena

Intravenska primena vankomicina nije efektivna za lečenje infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile. Vankomicin treba primeniti oralno za ovu indikaciju.

Test za potvrdu kolonizacije bakterijom Clostridium difficile ili njenih toksina se ne preporučuje kod dece mlađe od 1 godine zbog visoke stope asimptomatske kolonizacije, osim ako je prisutna teška dijareja kod odojčadi sa faktorima rizika za stanja kao što su Hiršprungova bolest, operativni zahvat kod analne atrezije ili drugi teški poremećaji motiliteta. Uvek treba razmotriti alternativne etiologije kako bi se potvrdio enterokolitis izazvan bakterijom Clostridium difficile.

Potencijal za sistemsku resorpciju

Resorpcija može biti pojačana kod pacijenata sa inflamatornim bolestima intestinalne mukoze ili sa pseudomembranoznim enterokolitisom izazvanim bakterijom Clostridium difficile. Ovi pacijenti mogu biti izloženi većem riziku od pojave neželjenih reakcija, naročito ako istovremeno postoji i oštećenje fukcije bubrega. Što je veće oštećenje funkcije bubrega, veći je i rizik od pojave neželjenih reakcija povezanih sa parenteralnom primenom vankomicina. Potrebno je praćenje koncentracije vankomicina u serumu kod pacijenata sa inflamatornim bolestima intestinalne mukoze.

Nefrotoksičnost

Redovno praćenje bubrežne funkcije je neophodno kod pacijenata sa oštećenom bubrežnom funkcijom ili kod kojih se istovremeno primenjuju aminoglikozidi ili drugi nefrotoksični lekovi.

Ototoksičnost

Redovno praćenje funkcije čula sluha može biti od pomoći kako bi se smanjio rizik od ototoksičnosti kod pacijenata sa postojećim gubitkom sluha ili kod kojih se istovremeno primenjuju ototoksični lekovi kao što su aminoglikozidi.

Interakcije sa lekovima koji smanjuju motilitet gastrointestinalnog trakta i inhibitorima protonske pumpe Treba izbegavati primenu lekova koji smanjuju motilitet gastrointestinalnog trakta a primenu inhibitora protonske pumpe dodatno razmotriti.

Razvoj bakterijske rezistencije

Oralna primena vankomicina povećava mogućnost pojave populacije enterokoka rezistentnih na vankomicin u gastrointestinalnom traktu. Preporučuje se racionalna upotreba oralno primenjenog vankomicina.

Interakcije sa drugim lekovima i druge vrste interakcija

Istovremena primena vankomicina i anestetika povezana je sa pojavom eritema, crvenila sličnog onom koji izaziva histamin i anafilaktoidnih reakcija (videti odeljak Neželjena dejstva).

Prijavljeno je da se učestalost događaja povezanih sa primenom infuzije povećava sa istovremenom primenom anestetika. Događaji uzrokovani primenom infuzije se mogu značajno smanjiti primenom vankomicina u obliku infuzije od 60 minuta pre indukcije anestetika. Ukoliko se vankomicin primenjuje tokom anestezije, doze se moraju razblažiti do najmanje 5 mg/mL i primeniti sporo uz pažljivo praćenje rada srca. Promene položaja treba odložiti do završetka infuzije, kako bi se omogućilo posturalno prilagođavanje.

Istovremena ili uzastopna sistemska ili lokalna primena sa drugim potencijalno ototoksičnim i nefrotoksičnim lekovima, kao što su amfotericin B, aminoglikozidi, bacitracin, polimiksin B, kolistin, viomicin, cisplatin, diuretici Henleove petlje i NSAIL mogu povećati toksičnost vankomicina i ako je indikovana njihova primena, potrebno je odgovarajuće praćenje i oprezna upotreba.

Oralna primena: Treba razmotriti prekid terapije inhibitorima protonske pumpe i lekovima koji smanjuju motilitet gastrointestinalnog trakta u skladu sa lokalnim smernicama za lečenje infekcija uzrokovanih bakterijom Clostridium difficile.

Plodnost, trudnoća i dojenje

Trudnoća:

Studije teratogenosti sprovedene na pacovima sa dozama koje su 5 puta više od humanih doza i kod kunića sa dozama koje su 3 puta više od humane doze, nisu pružile dokaze o oštećenju fetusa usled primene vankomicina. U kontrolisanoj kliničkoj studiji, potencijalni ototoksični i nefrotoksični efekat vankomicin hidrohlorida kod odojčadi je primećen kada je lek primenjivan kod trudnica sa ozbiljnim stafilokoknim infekcijama nastalim kao komplikacija intravenske zloupotrebe narkotika. Vancomicin hidrohlorid je pronađen u krvi pupčane vrpce. Nisu zabeleženi senzoneuralni gubitak sluha ili nefrotoksičnost koji se mogu pripisati vankomicinu. Kod jednog deteta, čija je majka primila vankomicin tokom trećeg trimestra, došlo je do konduktivne gluvoće koja nije dovedena u vezu sa primenom vankomicina. S obzirom na to da je vankomicin primenjivan samo tokom drugog i trećeg trimestra trudnoće, nije poznato da li uzrokuje oštećenje fetusa. Vancomicin treba primenjivati u trudnoći samo ako je to jasno indikovano, i potrebno je pažljivo pratiti koncentracije leka u krvi kako bi se rizik od fetalne toksičnosti sveo na minimum. Međutim, prijavljeno je da je kod trudnica ponekad potrebno povećati dozu vankomicina da bi se postigle terapijske koncentracije leka u serumu.

Dojenje:

Vankomicin hidrohlorid se izlučuje u majčino mleko. Neophodan je oprez kada se vankomicin primenjuje kod žena koje doje. Malo je verovatno da odojče može da resorbuje značajnu količinu vankomicina iz gastrointestinalnog trakta.

Uticaj leka na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama

Nije primenljivo.

Neželjena dejstva

Sažetak bezbedonosnog profila

Najčešće neželjene reakcije su flebitis, pseudoalergijske reakcije i naleti crvenila kože u gornjem delu tela („red

neck syndrome’’), koji su u vezi sa prebrzom primenom intravenske infuzije vankomicina.

Parenteralne formulacije za oralnu primenu: Resorpcija vankomicina iz gastrointestinalnog trakta je zanemarljiva. Međutim, kod teške inflamacije intestinalne mukoze, naročito u kombinaciji sa bubrežnom insuficijencijom, mogu se pojaviti neželjene reakcije nakon parenteralne primene vankomicina.

Tabelarni prikaz neželjenih reakcija

U svakoj grupi učestalosti, neželjene reakcije su navedene u opadajućem nizu prema ozbiljnosti. Neželjene reakcije su navedene prema MeDRA klasifikaciji sistemima organa i kategoriji učestalosti.

Kategorije učestalosti definisane su na sledeći način: veoma često (≥1/10); često (≥1/100 do <1/10); povremeno (≥1/1000 do <1/100); retko (≥1/10000 do <1/1000); veoma retko (<1/10000); nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

Opis odabranih neželjenih reakcija:

Reverzibilna neutropenija koja obično počinje jednu ili više nedelja nakon intravenske terapije ili posle ukupne doze veće od 25 g.

Tokom ili ubrzo nakon brze intravenske infuzije se može javiti anafilaktička/anafilaktoidna reakcija, uključujući otežano disanje. Intenzitet reakcije se smanjuje kada se prekine sa primenom leka, obično između 20 minuta i 2 sata. Vankomicin treba primenjivati sporom intravenskom infuzijom (videti odeljke Doziranje i način primene i Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).

Nakon intramuskularne primene, može se javiti nekroza na mestu primene.

Tinitus, koji ponekad prethodi nastanku gluvoće, treba smatrati indikacijom za prekid terapije.

Ototoksičnost je primarno bila prijavljena kod pacijenata kojima su primenjene velike doze, ili koji su bili na istovremenoj terapiji sa drugim ototoksičnim lekovima kao što su aminoglikozidi, ili kod pacijenata koji su imali prethodno postojeće smanjenje bubrežne funkcije ili sluha.

Ukoliko se sumnja na bulozni poremećaj, treba prekinuti primenu leka i proceniti stanje pacijenta od strane dermatologa.

Pedijatrijska populacija

Bezbednosni profil je generalno konzistentan kod primene kod dece i odraslih pacijenata. Nefrotoksičnost je opisana kod dece, uglavnom u kombinaciji sa drugim nefrotoksičnim lekovima kao što su aminoglikozidi.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: [email protected]

Predoziranje

Savetuje se simptomatska terapija, uz održavanje glomerularne filtracije.

Vancomicin se slabo uklanja iz krvi hemodijalizom ili peritonealnom dijalizom. Primećeno je da metoda haemoperfuzije sa Amberlite resin XAD-4 ima ograničeno delovanje.

FARMACEUTSKI PODACI

Lista pomoćnih supstanci

Lek ne sadrži pomoćne supstance.

Inkompatibilnost

Rastvori vankomicina imaju nisku pH vrednost. . To može da dovede do hemijske ili fizičke nestabilnosti kada se meša sa drugim supstancama. Treba izbegavati mešanje sa alkalnim rastvorima. Svi parenteralni rastvori treba da se pre upotrebe, pregledaju vizuelno zbog taloženja i promene boje.

Potvrđeno je da su rastvori vankomicina i beta-laktamskih antibiotika fizički inkompatibilni ako se mešaju. Mogućnost precipitacije raste sa povećanjem koncentracijama vankomicina. Preporučuje se temeljno ispiranje intravenskih setova između primene infuzije ovih antibiotika. Dodatno, preporučuje se da se rastvori vankomicina razblaže na koncentracije do 5 mg / mL ili manje.

Iako intravitrealna injekcija nije odobreni način primjene vankomicina, prijavljene su precipitacije nakon intravitrealne injekcije vankomicina i ceftazidima za endoftalmitis koristeći različite špriceve i igle. Precipitati se postepeno rastvaraju, sa potpunim čišćenjem staklene šupljine tokom dva meseca i poboljšanjem vidne oštrine.

Rok upotrebe

3 godine.

Rok upotrebe leka nakon rekonstitucije:

Lek je u fizičko-hemijskom pogledu stabilan 26 h na temperaturi do 30°C.

Sa mikrobiološke tačke gledišta, lek se nakon rekonstitucije mora odmah upotrebiti.

Ako se odmah ne upotrebi, vreme i uslovi čuvanja pre upotrebe su odgovornost korisnika, i ne bi smeli biti duži od 24 sata na temperaturi od 2- 8°C, osim ako se rastvaranje/razblaženje ne vrši u kontrolisanim i validiranim uslovima.

Posebne mere opreza pri čuvanju

Prašak za rastvor za infuziju: Čuvati na temperaturi do 25°C.

Za uslove čuvanja nakon rekonstitucije leka, videti odeljak Rok upotrebe.

Priroda i sadržaj pakovanja

Vancomycin Alvogen 500 mg:

Unutrašnje pakovanje leka je bočica od stakla tip I sa zatvaračem od hlorbutil gume tip I. Na zatvaraču se nalazi fiksirana siva aluminijumska kapica i zaštitni poklopac od polipropilena.

Spoljašnje pakovanje leka je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 1 bočica sa praškom za rastvor za infuziju (500 mg) i Upustvo za lek.

Vancomycin Alvogen 1000 mg:

Unutrašnje pakovanje leka je bočica od stakla tip I sa zatvaračem od hlorbutil gume tip I. Na zatvaraču se nalazi fiksirana zelena aluminijumska kapica i zaštitni poklopac od polipropilena.

Spoljašnje pakovanje leka je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 1 bočica sa praškom za rastvor za infuziju (1000 mg) i Uputstvo za lek.

Posebne mere opreza pri odlaganju materijala koji treba odbaciti nakon primene leka (i druga uputstva za rukovanje lekom)

Vankomycine prašak za rastvor za infuziju je za jednokratnu upotrebu i svu neiskorišćenu količinu rekonstituisanog praška treba odbaciti.

Priprema rastvora za infuziju

Rastvoriti dozu od 500 mg vankomicina u 10 ml vode za injekcije, ili dozu od 1000 mg vankomicina u 20 ml vode za injekcije. Jedan mililitar rekonstituisanog rastvora sadrži 50 mg vankomicina. Ovako pripremljen rastvor treba dalje razblažiti, u zavisnosti od načina primene.

Intermitentna infuzija:

Rekonstituisani rastvor sa 500 mg vankomicina treba razblažiti sa najmanje 100 mL rastvarača, dok rekonstituisani rastvor sa 1000 g vankomicina treba razblažiti sa najmanje 200 mL rastvarača. Odgovarajući rastvarači su 5% rastvor glukoze ili 0,9% rastvor natrijum-hlorida . Potrebnu dozu treba dati intravenskom infuzijom tokom perioda od najmanje 60 minuta. Ako se primenjuje u kraćem vremenskom periodu ili u većim koncentracijama, postoji mogućnost izazivanja izražene hipotenzije pored tromboflebitisa. Brza primena može takođe izazvati ispiranje i prelazni osip na vratu i ramenima.

Kontinuirana infuzija:

Treba je primeniti samo onda kada terapija sa intermitentnom infuzijom nije moguća. Razblažiti 1000 mg do 2000 m g rastvorenog vankomicina sa dovoljnom količinom rasvora 5% glukoze ili 0,9% natrijum-hlorida, i primeniti u kap po kap infuziji, tako da pacijent dobije propisanu dnevnu dozu tokom 24 sata.

Koncentracija vankomicina u pripremljenom rastvoru za infuziju ne sme da bude veća od 5 mg/mL. Kod pojedinih pacijenata, kod kojih je neophodan smanjen unos tečnosti, mogu se koristiti koncentracije do 10 mg/mL (videti odeljak Doziranje i način primene).

Brzina infuzije ne sme biti veća od 10 mg/min.

Za uslove čuvanja pripremljenog rastvora, vidite odeljak Rok upotrebe . Pre primene, rekonstituisani i razblaženi rastvor treba vizuelno pregledati da nema nekih čestica i obezbojavanja rastvora. Mora se koristiti samo čist i bezbojan rastvor bez prisustva čestica.