AMIKACIN MEDOCHEMIE 500mg/2mL rastvor za injekciju/infuziju

Amikacin je polusintetski aminoglikozidni antibiotik koji deluje na širok spektar Gram-negativnih mikroorganizama, uključujući Pseudomonas spp i neke Gram-pozitivne mikroorganizme.

Osetljivi Gram-negativni mikroorganizmi uključuju: Pseudomonas aeruginosa, Escherichia coli, indol- pozitivne i indol-negativne Proteus spp, Klebsiella, Enterobacter i Serratia spp, Minea-Herralae, Citrobacter freundii, Salmonella, Shigella, Acinetobacter i Providencia spp.

Mnogi sojevi ovih Gram-negativnih mikroorganizama rezistentnih na gentamicin i tobramicin pokazuju in vitro osetljivost na amikacin.

Od Gram-pozitivnih mikroorganizama, Staphylococcus aureus je primarno osetljiv na amikacin, uključujući i neke meticilin rezistentne sojeve. Amikacin pokazuje određenu aktivnost protiv ostalih Gram-pozitivnih mikroorganizama, uključujući neke sojeve Streptococcus pyogenes, Enterococci i Streptococcus pneumoniae.

Amikacin je indikovan u kratkoročnom lečenju ozbiljnih infekcija uzrokovanih osetljivim sojevima Gram- negativnih bakterija, uključujući i Pseudomonas spp. Iako amikacin nije lek izbora za lečenje infekcija uzrokovanih stafilokokama, ponekad može biti indikovan za lečenje potvrđenih ili suspektnih stafilokoknih infekcija. Takvim situacijama se smatraju: započinjanje lečenja ozbiljnih infekcija kada se sumnja da su uzročnici Gram-negativni mikroorganizmi ili stafilokoke, lečenje pacijenata koji su alergični na druge antibiotike i mešovite stafilokokno/Gram-negativne infekcije.

Terapija amikacinom se može započeti pre dobijanja rezultata ispitivanja osetljivosti. Hirurške procedure treba sprovoditi kada je indikovano.

Pri primeni leka neophodno je uzeti u obzir nacionalne preporuke za pravilnu upotrebu antibiotika.

Rastvor amikacin-sulfata se može primeniti intramuskularno ili intravenski.

Amikacin ne treba mešati sa drugim lekovima, već ga treba davati odvojeno u skladu sa preporučenom dozom i načinom primene.

Pre terapije je potrebno izmeriti telesnu masu pacijenta, da bi se mogla izračunati pravilna doza leka.

Stanje bubrežne funkcije bi trebalo proceniti merenjem koncentracije serumskog kreatinina ili na osnovu proračuna klirensa endogenog kreatinina. Određivanje koncentracije azotnih materija u krvi je mnogo manje pouzdan metod za procenu bubrežne funkcije. Bubrežnu funkciju treba kontrolisati periodično tokom terapije.

Kad god je moguće, treba odrediti koncentraciju amikacina u serumu kako bi se obezbedila dovoljna, ali ne i prekomerna doza leka. Poželjno je meriti maksimalnu koncentraciju, kao i povremene oscilacije koncentracije leka tokom terapije. Maksimalne koncentracije (30-90 minuta nakon injekcije) preko 35 mikrograma/mL i minimalne koncentracije (neposredno pre primene sledeće doze) iznad 10 mikrograma/mL treba izbegavati. Dozu leka treba prilagoditi, kao što je naznačeno. Kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, lek se može primeniti u jednoj dnevnoj dozi. Maksimalna koncentracija u ovim slučaju može da bude veća od 35 mikrograma/mL.

Kod većine infekcija preporučuje se intramuskularna primena, ali kod životno ugrožavajućih infekcija ili u slučaju da intramuskularna primena nije podesna može se primenjivati intravenski, kao spora bolus injekcija (2-3 minuta) ili infuzija (0,25% tokom 30 minuta).

Intramuskularna i intravenska primena

Pri preporučenoj dozi, tokom 24-48 sati bi trebao da se javi terapijski odgovor kod nekomplikovanih infekcija izazvanih osetljivim mikroorganizmima. Ukoliko tokom 3-5 dana izostane klinički manifestan terapijski odgovor, potrebno je razmotriti primenu alternativne terapije.

Ako je potrebno, pogodni sterilni rastvarači za intravensku primenu su fiziološki rastvor ili 5% rastvor dekstroze u vodi. Jednom razblaženi rastvor mora se što je pre moguće primeniti i ne sme se čuvati.

Odrasli i deca starija od 12 godina

Preporučena intramuskularna ili intravenska doza za odrasle i adolescente sa normalnom funkcijom bubrega (klirens kreatinina ≥50 mL/min) je 15 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza ili podeljena u dve jednake doze, tj. 7,5 mg/kg svakih 12 sati. Ukupna dnevna doza ne sme da pređe 1,5 g amikacina.

Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoji dovoljno podataka koji bi podržali doziranje jednom dnevno.

Deca uzrasta od 4 nedelje do 12 godina

Preporučena intramuskularna ili intravenska (spora intravenska infuzija) doza za decu sa normalnom funkcijom bubrega je 15-20 mg/kg dnevno koja može da se primeni kao 15-20 mg/kg jednom dnevno ili 7,5 mg/kg svakih 12 sati.

Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoji dovoljno podataka koji bi podržali doziranje jednom dnevno.

Novorođenčad

Početna udarna doza je 10 mg/kg, a nakon toga sledi 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti odeljke 4.4 i 5.2).

Prevremeno rođena deca

Preporučena doza je 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti odeljke 4.4 i 5.2).

Uobičajeno trajanje terapije je 7 do 10 dana. Ukupna dnevna doza leka, primenjenog i intramuskularno i intravenski, ne sme preći 15-20 mg/kg dnevno. U slučaju teških i komplikovanih infekcija, kada se razmatra nastavak terapije duže od 10 dana, treba ponovo proceniti primenu amikacina. Ukoliko se nastavi sa lečenjem, neophodno je pratiti funkciju bubrega, sluha i centra za ravnotežu, kao i koncentraciju amikacina u serumu.

Ukoliko tokom 3-5 dana nema kliničkog odgovora, potrebno je prekinuti terapiju i ponovo uraditi antibiogram. Neuspeh terapije može da nastane zbog rezistencije mikroorganizma ili zbog prisustva apscesa koji zahtevaju hiruršku drenažu.

Intravenska primena

Rastvor treba primeniti kod odraslih u obliku infuzije tokom 30 do 60 minuta.

Posebne preporuke za intravensku primenu

Kod pedijatrijskih pacijenata količina korišćenog rastvarača zavisi od količine amikacina koju pacijent može da toleriše. Rastvor treba obično primeniti u obliku infuzije tokom 30 do 60 minuta. Infuziju kod odojčadi treba davati tokom 1 do 2 sata.

Stariji pacijenti

Amikacin se izlučuje putem bubrega. Kada god je moguće, potrebno je proceniti funkciju bubrega i prilagoditi dozu na način koji je opisan ispod.

Infekcije opasne po život i/ili one koje uzrokoje Pseudomonas

Doza za odrasle može se povećati na 500 mg svakih 8 sati, ali ne sme nikada preći 1,5 g dnevno, niti se sme davati duže od 10 dana. Maksimalna ukupna doza za odrasle od 15 g se ne sme prekoračiti.

Infekcije urinarnog trakta (osim Pseudomonas infekcija)

Dnevna doza od 7,5 mg/kg podeljena u dve jednake doze (što je ekvivalentno 250 mg dva puta dnevno kod odraslih). Budući da se aktivnost amikacina povećava sa porastom pH vrednosti, istovremeno se može dati sredstvo za alkalizaciju urina.

Oštećena funkcija bubrega

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (što se manifestuje klirensom kreatinina < 50 mL/min), nije poželjna primena ukupne preporučene doze amikacina u obliku jedne dnevne doze, jer ovi pacijenti mogu biti produženo izloženi visokim oscilacijama koncentracije leka. Videti dole prilagođavanje doze kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega.

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega koji lek primaju u dve ili tri podeljene dnevne doze, potrebno je odgovarajućim metodama pratiti koncentraciju amikacina u serumu, kad god je to moguće. Kod ovih pacijenata dozni režim treba prilagoditi na taj način što se smanjuje doza leka (koja se primenjuje u preporučenim intervalima) ili se produžavaju intervali između preporučenih doza.

Obe metode prilagođavanja doznog režima se baziraju na klirensu kreatinina ili vrednostima serumskog kreatinina, s obzirom da je utvrđeno da su ovi parametri u korelaciji sa poluvremenom eliminacije aminoglikozida kod pacijenata sa oslabljenom funkcijom bubrega. Prilagođeni dozni režim je potrebno pažljivo kontrolisati na osnovu kliničkih i laboratorijskih parametara, i ukoliko je neophodno ponovo ga uskladiti, uključujući i prilagođavanje u toku dijalize.

Primena preporučenih doza u produženim intervalima

Ukoliko nije moguće odrediti klirens kreatinina, a stanje pacijenta je stabilno, onda se dozni interval u satima za preporučenu dozu (ona koja bi se primenila kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, tj. 7,5 mg/kg dva puta dnevno), može izračunati množenjem vrednosti serumskog kreatinina (mg/100 mL) sa 9; npr. ako je vrednost serumskog kreatinina 2 mg/100 mL, onda se preporučena pojedinačna doza (7,5 mg/kg) primenjuje svakih 18 sati.

kreatinin i ukoliko je potrebno, prilagođavati dozni režim.

Smanjenje doze pri primeni u preporučenim intervalima

Doza leka se mora smanjiti, ukoliko je poželjna primena injekcija amikacina u preporučenim doznim intervalima, a bubrežna funkcija je oštećena. Kod ovih pacijenata je potrebno meriti koncentraciju serumskog amikacina, da bi se obezbedila pravilna primena i izbegla prekomerna koncentracija leka u serumu. Ukoliko metode za određivanje koncentracije amikacina u serumu nisu dostupne, a stanje pacijenta je stabilno, onda se za određivanje adekvatne doze leka mogu koristiti serumski kreatinin i klirens kreatinina kao pouzdani parametri stepena oštećenja bubrežne funkcije.

Terapiju treba započeti primenom udarne doze od 7,5 mg/kg. Ova inicijalna doza je ista ona koja se preporučuje kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, kao što je opisano iznad.

Da bi se odredila doza održavanja koja se primenjuje na svakih 12 sati, udarnu dozu treba smanjiti proporcionalno smanjenju klirensa kreatinina pacijenta:

doza održavanja na svakih 12 sati

= utvrđeni klirens kreatinina (mL/min) x izračunata udarna doza (mg) normalni klirens kreatinina (mL/min)

Alternativna okvirna preporuka za prilagođavanje doze u dvanaestočasovnom intervalu doziranja (za pacijente čije su vrednosti serumskog kreatinina u stanju ravnoteže poznate) je da se preporučena doza podeli sa vrednošću serumskog kreatinina pacijenta.

Gore navedeni dozni režimi nisu stroge preporuke, već predstavljaju smernice za prilagođavanje doze kada određivanje serumskih koncentracija amikacina nije moguće.

Intraperitonealna primena

Nakon eksplorativnog postupka kod utvrđenog peritonitisa ili nakon peritonealne kontaminacije nastale zbog izlivanja crevnog sadržaja za vreme operativnog zahvata, amikacin se može upotrebiti kao sredstvo za irigaciju nakon prestanka anestezije u koncentraciji od 0,25% (2,5 mg/mL). Intraperitonealna primena amikacina se ne preporučuje kod mlađe dece.

Ostali načini primene

Amikacin se u koncentraciji od 0,25% (2,5 mg/mL) može koristiti i kao rastvor za ispiranje apscesnih šupljina, pleuralne i peritonealne duplje kao i moždanih komora.

• Preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.
• Miastenija gravis.
• Hipersenzitivnost ili teške reakcije toksičnosti na aminoglikozide u anamnezi mogu biti kontraindikacija za upotrebu bilo kog aminoglikozida zbog poznate ukrštene osetljivosti pacijenata na lekove iz ove grupe.

Potreban je oprez kod pacijenata sa postojećom insuficijencijom bubrega ili oštećenjem sluha ili centra za ravnotežu. Pacijenti koji primaju aminoglikozide parenteralnim putem treba da budu pod strogim kliničkim nadzorom zbog potencijalne ototoksičnosti i nefrotoksičnosti povezane sa upotrebom ovih lekova. Nije utvrđena bezbednost pri primeni leka u periodu dužem od 14 dana. Potrebno je pridržavati se mera opreza vezano za doziranje i odgovarajuću hidrataciju.

Kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega ili smanjenim stepenom glomerularne filtracije funkciju bubrega treba proceniti uobičajenim metodama pre započinjanja terapije i periodično u toku nje. Kako bi se izbegla akumulacija izuzetno visokih nivoa leka u krvi i smanjio rizik od pojave ototoksičnosti potrebno je smanjiti dnevne doze i/ili produžiti vremenske intervale između njih, a u skladu sa koncentracijama kreatinina u serumu. Redovno praćenje koncentracije leka u serumu i funkcije bubrega je od posebnog značaja kod starijih pacijenata koji mogu imati smanjenu renalnu funkciju koja možda neće biti očigledna iz rezultata rutinskih testova kakvi su nivo uree u krvi i nivo kreatinina u serumu.

U slučaju da se očekuje da terapija traje 7 ili više dana kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega ili 10 dana kod ostalih pacijenata, pre početka terapije i periodično u toku nje pacijenta treba upućivati na audiometriju. Ukoliko dođe do razvoja tinitusa ili subjektivnog osećaja gubitka sluha ili ako audiogrami u toku terapije ukažu na značajan gubitak odgovora na visoke frekvence, potrebno je obustaviti terapiju amikacinom.

Neurotoksičnost/ototoksičnost

Neurotoksičnost, koja se manifestuje kao vestibularna i/ili bilateralna ototoksičnost, može se javiti kod pacijenata koji su na terapiji aminoglikozidima. Rizik od ototoksičnosti izazvane aminoglikozidima je veća kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, onih na terapiji visokim dozama leka, kao i kod pacijenata koji su na terapiji duže od 5-7 dana. Obično se prvo javlja gubitak sluha za tonove visoke frekvence, što je moguće utvrditi jedino audiometrijom. Može doći do pojave vertiga koji može biti dokaz vestibularnog oštećenja. Neurotoksičnost se može ispoljiti i kroz osećaj utrnulosti, mravinjanja po koži, podrhtavanje mišića i konvulzije. Rizik od ototoksičnosti usled primene aminoglikozida se povećava sa stepenom izloženosti perzistentno visokim maksimalnim ili visokim koncentracijama leka u serumu pre primene naredne doze leka. Pacijenti kod kojih dođe do razvoja kohlearnog ili vestibularnog oštećenja možda u toku terapije neće imati simptome koji bi ih upozorili na razvoj toksičnosti na nivou osmog kranijalnog nerva pa se potpuna ili delimična ireverzibilna bilateralna gluvoća ili onesposobljavajući vertigo mogu javiti po obustavi terapije lekom. Ototoksičnost izazvana aminoglikozidima je obično ireverzibilna.

Treba pažljivo razmotriti upotrebu amikacina kod pacijenata sa alergijskim reakcijama na aminoglikozide u anamnezi ili kod pacijenata koji možda imaju subkliničko oštećenje bubrega ili osmog kranijalnog nerva izazvano prethodnom primenom nefrotoksičnih i/ili ototoksičnih lekova kao što su streptomicin, dihidrostreptomicin, gentamicin, tobramicin, kanamicin, bekanamicin, neomicin, polimiksin B, kolistin, cefaloridin ili viomicin, obzirom da toksičnost može biti aditivna.

Kod ovih pacijenata amikacin treba primeniti samo ukoliko po mišljenju lekara koristi terapije premašuju potencijalne rizike.

Neuromuskularna toksičnost

Nakon parenteralne primene, lokalne instilacije (irigacija kod intervencija u ortopediji ili na abdomenu ili u lokalnom tretmanu empiema) i oralne primene aminoglikozida prijavljeni su slučajevi neuromuskularne blokade i respiratorne paralize. Treba razmotriti mogućnost pojave respiratorne paralize prilikom bilo kog načina primene leka, a posebno kod pacijenata koji primaju anestetike, neuromuskularne blokatore (videti odeljak 4.5) ili kod pacijenata koji su na obilnoj transfuziji krvi koja kao antikoagulans sadrži citrat. Ukoliko do neuromuskularne blokade dođe, soli kalcijuma mogu delovati reverzibilno na respiratornu paralizu, ali će možda biti neophodna i mehanička ventilacija. Neuromuskularna blokada i paraliza mišića su pokazane na laboratorijskim životinjama kojima su primenjene visoke doze amikacina.

Amikacin se ne sme koristiti kod pacijenata koji boluju od miastenije gravis. Aminoglikozide treba koristiti sa oprezom kod pacijenata sa mišićnim poremećajima kao što je parkinsonizam, obzirom da ovi lekovi mogu pogoršati slabost mišića usled njihovog potencijalnog efekta na neuromuskularnu spojnicu koji je sličan dejstvu kurarea.

Nefrotoksičnost

Aminoglikozidi su potencijalno nefrotoksični. Ova vrsta toksičnosti ne zavisi od postignute maksimalne koncentracije leka u plazmi (Cmax). Rizik od razvoja nefrotoksičnosti je veći kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, onih na terapiji visokim dozama leka ili kod pacijenata čija je terapija produžena. Tokom terapije pacijent treba da bude adekvatno hidriran, dok funkciju bubrega treba procenjivati uobičajenim metodama pre početka terapije i na dnevnom nivou tokom njenog trajanja. Potrebno je smanjiti dozu u slučaju pojave dokaza o poremećaju funkcije bubrega, kao što su pojava kristala, leukocita ili eritrocita u urinu, albuminurija, smanjen klirens kreatinina, smanjenje specifične težine urina, povećanje nivoa azotnih materija u krvi, povećanje nivoa kreatinina u serumu ili oligurija. Terapiju treba obustaviti u slučaju povećanja nivoa azotnih materija u krvi ili progresivnog smanjenja izlučivanja urina.

Stariji pacijenti mogu imati smanjenu funkciju bubrega koja možda neće biti očigledna iz rutinskih testova kakvi su utvrđivanje nivoa azotnih materija u krvi ili nivoa kreatinina u serumu. Određivanje klirensa kreatinina može biti od veće koristi. Praćenje funkcije bubrega tokom terapije aminoglikozidima je od posebnog značaja kod starijih pacijenata.

Potrebno je pažljivo praćenje funkcije bubrega i osmog kranijalnog nerva, posebno kod pacijenata sa utvrđenim ili suspektnim oštećenjem bubrega na početku terapije, kao i kod onih čija je bubrežna funkcija na početku normalna ali se tokom terapije razviju znaci disfunkcije bubrega. Kada je to moguće, potrebno je pratiti koncentraciju amikacina u serumu kako bi se osigurali adekvatni i izbegli potencijalno toksični nivoi leka. Analizom urina treba pratiti eventualno smanjenje njegove specifične težine, povećano izlučivanje proteina, kao i prisustvo ćelija ili kristala. Periodično treba meriti nivo azotnih materija u krvi, kreatinina u serumu ili klirens kreatinina. Kada je to moguće, potrebno je pribaviti niz audiograma kod pacijenata koji su dovoljno stari da bi bili testirani, a posebno kod visoko rizičnih pacijenata. Dokazi ototoksičnosti (vrtoglavica, vertigo, tinitus, buka u ušima i gubitak sluha) ili nefrotoksičnosti zahtevaju obustavu terapije ili prilagođavanje doziranja.

Treba izbegavati istovremenu i/ili uzastopnu sistemsku ili lokalnu primenu drugih neurotoksičnih ili nefrotoksičnih lekova, a posebno bacitracina, cisplatina, amfotericina B, cefaloridina, paromomicina, viomicina, polimiksina B, kolistina, vankomicina ili drugih aminoglikozida. Drugi faktori koji mogu povećati rizik od toksičnosti su starije životno doba i dehidratacija.

Inaktivacija aminoglikozida je klinički značajna samo kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega. Inaktivacija se može nastaviti u uzorcima telesnih tečnosti prikupljenim za analizu, što dalje vodi do netačnih rezultata o koncentraciji aminoglikozida. Potrebno je adekvatno rukovanje takvim uzorcima (ispitati ih što pre, zamrznuti ili tretirati beta laktamazom).

Alergijske reakcije

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE rastvor za injekciju/infuziju sadrži kao pomoćnu supstancu natrijum- metabisulfit (E223). Natrijum-metabisulfit kod izvesnog broja osetljivih osoba može izazvati reakcije alergijskog tipa, uključujući simptome anafilakse i životno ugrožavajuće ili manje ozbiljne astmatične epizode. Ukupna prevalenca preosetljivosti na sulfite u opštoj populaciji je povremena i verovatno niska. Preosetljivost na sulfite se češće uočava kod osoba koje boluju od astme, nego u opštoj populaciji.

Natrijum

Svaka ampula (2 mL) leka AMIKACIN MEDOCHEMIE sadrži 0,65 mmol natrijuma. Ovaj lek sadrži manje od 1 mmoL (23 mg) natrijuma po ampuli, odnosno esencijalnog „slobodnog natrijuma“.

Drugo

Pri lokalnoj primeni apsorpcija aminoglikozida je brza i gotovo potpuna, osim sa tkiva mokraćne bešike tokom hirurških intervencija. Nakon irigacije kako malih tako i velikih hirurških polja rastvorima aminoglikozida prijavljeni su slučajevi ireverzibilne gluvoće, insuficijencije bubrega i smrti usled neuromuskularne blokade.

Kao i sa drugim antibioticima, upotreba amikacina može dovesti do prekomernog rasta neosetljivih mikroorganizama. Ukoliko do ovoga dođe, treba uvesti odgovarajuću terapiju.

Aminoglikozide treba koristiti sa oprezom kod preterminske i terminske novorođenčadi zbog nerazvijenosti bubrega u ovoj populaciji i posledičnog produženja poluvremena eliminacije ovih lekova iz seruma.

Nakon intravitrealne primene amikacina (primena injekcije u oko) prijavljen je infarkt makule koji je povremeno dovodio do trajnog gubitka vida.

Pedijatrijska populacija

Aminoglikozide treba koristiti sa oprezom kod preterminske i terminske novorođenčadi zbog nerazvijenosti bubrega u ovoj populaciji i posledičnog produženja poluvremena eliminacije ovih lekova iz seruma.

Ne preporučuje se intraperitonealna upotreba amikacina kod male dece.

Treba izbeći istovremenu ili uzastopnu sistemsku ili lokalnu primenu sa drugim neurotoksičnim, ototoksičnim ili nefrotoksičnim lekovima, a posebno bacitracinom, cisplatinom, amfotericinom B, ciklosporinom, takrolimusom, cefaloridinom, paromomicinom, viomicinom, polimiksinom B, kolistinom, vankomicinom ili drugim aminoglikozidima zbog mogućih aditivnih efekata. Prijavljen je porast nefrotoksičnosti nakon istovremene parenteralne primene aminoglikozida i cefalosporina. Istovremena primena sa cefalosporinima može pri određivanju kreatinina u serumu dovesti do lažno povišenih rezultata. Ukoliko nije moguće izbeći istovremenu primenu, potrebno je pažljivo pratiti pacijenta. Rizik od ototoksičnosti je povećan kada se amikacin koristi zajedno sa diureticima brzog dejstva, a posebno kada je diuretik primenjen intravenskim putem. Diuretici mogu povećati toksičnost aminoglikozida izmenom koncentracije antibiotika u serumu i tkivu. U ove diuretike spadaju furosemid i etakrinska kiselina, koja je sama po sebi ototoksična. Može se javiti ireverzibilna gluvoća.

Zbog mogućnosti razvoja neuromuskularne blokade i posledične respiratorne depresije ne preporučuje se upotreba amikacina kod pacijenata koji su pod uticajem anestetika ili miorelaksanasa (uključujući etar, halotan, d-tubokurarin, sukcinilholin, dekametonijum, atrakurijum, rokuronijum, vekuronijum ili kod pacijenata koji su na obilnoj transfuziji krvi koja kao antikoagulans sadrži citrat). Ukoliko do blokade dođe, soli kalcijuma mogu delovati reverzibilno na ovaj fenomen.

Kod novorođenčadi indometacin može povećati koncentraciju amikacina u plazmi.

Kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega može doći do smanjenja aktivnosti aminoglikozida tokom istovremene primene sa penicilinima.

Mešanje aminoglikozidnih sa beta laktamskim antibioticima (penicilini ili cefalosporini) in vitro može dovesti do značajne uzajamne inaktivacije. Do smanjenja aktivnosti u serumu takođe može doći kada se aminoglikozid ili penicilinski antibiotik primenjuju in vivo, različitim putevima. Inaktivacija aminoglikozida je klinički značajna samo kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega. Inaktivacija se može nastaviti u uzorcima telesnih tečnosti prikupljenim za analizu, što dalje vodi do netačnih rezultata o koncentraciji aminoglikozida. Potrebno je adekvatno rukovanje takvim uzorcima (ispitati ih što pre, zamrznuti ili tretirati beta laktamazom).

Kada se aminoglikozidi istovremeno primenjuju sa bifosfonatima postoji povećan rizik od hipokalcemije. Kada se aminoglikozidi istovremeno primenjuju sa jedinjenjima platine postoji povećan rizik od nefrotoksičnosti, a moguće i ototoksičnosti.

Istovremeno primenjen tiamin (vitamin B1) može biti razgrađen dejstvom natrijum-metabisulfita koji je pomoćna supstanca ovog leka.

Trudnoća

Amikacin treba primeniti kod trudnica i novorođenčadi pod lekarskim nadzorom, samo onda kada je to jasno indikovano (videti odeljak 4.4).

Podaci o primeni aminoglikozida kod trudnica su ograničeni. Aminoglikozidi mogu štetno delovati na fetus. Aminoglikozidi prolaze placentu i postoje izveštaji o potpunoj ireverzibilnoj bilateralnoj kongenitalnoj gluvoći kod dece čije su majke primale streptomicin u toku trudnoće. Iako neželjene reakcije kod fetusa ili novorođenčadi nisu prijavljene kod trudnica na terapiji drugim aminoglikozidima, rizik ne može biti isključen. Ukoliko se amikacin primenjuje tokom trudnoće ili pacijentkinja ostane u drugom stanju tokom terapije ovim lekom, potrebno ju je upoznati sa potencijalnim rizikom po plod.

Dojenje

Nije poznato da li se amikacin izlučuje u majčino mleko. Odluka o tome da li da se prekine dojenje ili da se prekine/odloži terapija lekom AMIKACIN MEDOCHEMIE mora se doneti uzimajući u obzir korist od dojenja za dete i korist od terapije lekom AMIKACIN MEDOCHEMIE za ženu.

Plodnost

Ispitivanja reproduktivne toksičnosti na miševima i pacovima nisu ukazala na toksičnost po fetus ili fertilitet.

Nisu sprovedene studije o uticaju na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. Usled pojave nekih neželjenih dejstava (videti odeljak 4.8) sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama može biti umanjena.

Lista neželjenih dejstava je navedena u skladu sa MedDRA terminologijom klasa sistema organa, a učestalost po sledećim kategorijama: veoma često (≥1/10), često (≥1/100 do <1/10), povremeno (≥1/1000 do

<1/100), retko (≥1/10000 do <1/1000), veoma retko (<1/10000) i nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

aVideti odeljak 4.4.

bAmikacin nije namenjen za intravitrealnu upotrebu. Slepilo i infarkt retine su prijavljeni nakon intravitrealne primene amikacina.

Svi aminoglikozidi potencijalno mogu dovesti do ototoksičnosti, nefrotoksičnosti i neuromuskularne blokade. Ovi tipovi toksičnosti se češće javljaju kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, onih koji su na terapiji drugim ototoksičnim ili nefrotoksičnim lekovima, kao i kod pacijenata koji su na produženoj terapiji i/ili na terapiji dozama koje su više od preporučnih (videti odeljak 4.4).

Promene u funkciji bubrega su obično reverzibilne po obustavi primene leka.

Toksičnost po osmi kranijalni nerv može dovesti do gubitka sluha, poremećaja ravnoteže ili oboje. Amikacin primarno utiče na funkciju čula sluha. Kohlearno oštećenje uključuje gubitak sluha za tonove visoke frekvence i obično se javlja pre nego što se klinički gubitak sluha može utvrditi audiometrijom (videti odeljak 4.4).

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: [email protected]

U slučaju predoziranja generalno postoji rizik od reakcija nefrotoksičnosti, ototoksičnosti i neurotoksičnosti (neuromusklarna blokada). Neuromuskularna blokada sa zastojem disanja zahteva adekvatnu terapiju, uključujući primenu jona kalcijuma (npr. u obliku glukonata ili laktobionata u 10-20% rastvoru) (videti odeljak 4.4). U slučaju predoziranja ili reakcije toksičnosti, peritonealna dijaliza ili hemodijaliza će pomoći u uklanjanju amikacina iz krvi.

Nivo amikacina se takođe smanjuje tokom kontinuirane arteriovenske hemofiltracije. Kod novorođenčadi se takođe može razmotriti i zamena krvi transfuzijom.

Farmakoterapijska grupa: Aminoglikozidni antibakterijski lekovi

ATC šifra: J01GB06

Amikacin-sulfat je aminoglikozidni antibiotik koji deluje na širok spektar Gram-negativnih bakterija, uključujući Pseudomonas spp, Escherichia coli, indol-pozitivni i indol-negativni Proteus spp, Klebsiella- Enterobacter-Serratia spp, Salmonella, Shigella, Minea-Herellae, Citrobacter freundii i Providencia spp.

Mnogi sojevi ovih Gram-negativnih mikroorganizama rezistentnih na gentamicin i tobramicin mogu pokazati osetljivost na amikacin in vitro. Od Gram-pozitivnih mikroorganizama koji su osetljivi na amikacin najznačajniji je Staphylococcus aureus, uključujući meticilin rezistentne sojeve. Amikacin pokazuje određenu aktivnost kod drugih Gram-pozitivnih bakterija, uključujući određene sojeve Streptococcus pyogenes, Enterococci i Diplococcus pneumoniae.

Nakon primene intramuskularnom injekcijom amikacin se brzo resorbuje. Maksimalne koncentracije u serumu od oko 11 mg/L i 23 mg/L se postižu jedan sat od intramuskularne primene doza od 250 mg i 500 mg, redom. Nivoi 10 sati nakon primene injekcije su 0,3 mg/L i 2,1 mg/L, redom.

Za proteine seruma se vezuje 20 ili manje procenata leka, a koncentracije leka u serumu ostaju u opsegu baktericidnih za osetljive organizme u periodu od 10 do 12 sati.

Amikacin brzo difunduje kroz ekstracelularne tečnosti i izlučuje se nepromenjen urinom, primarno glomerularnom filtracijom. Kod osoba sa normalnom funkcijom bubrega poluvreme eliminacije je 2-3 sata.

Nakon intramuskularne primene doze od 250 mg, oko 65% se izlučuje u toku 6 sati, a 91% u toku 24 sata. U prvih 6 sati prosečna koncentracija u urinu je 563 mg/L, dok u vremenu od 6-12 sati iznosi 163 mg/L. Nakon intramuskularne primene doze od 500 mg srednja koncentracija u urinu u prvih 6 sati je 832 mg/L.

Pojedinačne doze od 500 mg primenjene zdravim odraslim osobama putem intravenske infuzije u periodu od 30 minuta daju srednju maksimalnu koncentraciju u serumu od 38 mg/L na kraju infuzije. Ponovljene infuzije ne dovode do akumulacije leka.

Nakon parenteralne primene, amikacin prolazi u cerebrospinalnu, pleuralnu, amnionsku tečnost i peritonealnu šupljinu.

Podaci iz ispitivanja primene višestrukih dnevnih doza pokazuju da su nivoi leka u likvoru zdravih odojčadi oko 10-20% vrednosti serumskih koncentracija, a mogu dostići 50% kod meningitisa.

Intramuskularna i intravenska primena

Kod novorođenčadi, a posebno kod preterminski rođene dece, eliminacija amikacina putem bubrega je smanjena.

U pojedinačnoj studiji na novorođenčadi (starosti 1-6 dana), grupisanoj prema telesnoj masi na rođenju (<2000, 2000-3000 i >3000 g), amikacin je bio primenjen intramuskularno i/ili intravenski u dozi od 7,5 mg/kg. Kod novorođenčadi telesne mase veće od 3000 g klirens amikacina bio je 0,84 mL/min/kg, a terminalno poluvreme eliminacije oko 7 sati. U ovoj grupi, inicijalni volumen distribucije i volumen distribucije u stanju ravnoteže bili su 0,3 mL/kg i 0,5 mL/kg, redom. U grupama dece sa manjom telesnom masom na rođenju klirens/kg je bio manji, a poluvreme eliminacije duže. Nakon ponovljenog doziranja u svim gorenavedenim grupama na svakih 12 sati nije došlo do akumulacije amikacina nakon 5 dana.

Nema drugih relevantnih podataka.

natrijum-citrat, dihidrat natrijum-metabisulfit (E223)

sumporna kiselina, koncentrovana (za podešavanje pH) voda za injekcije

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE, rastvor za injekciju/infuziju, inkompatibilan je sa nekim penicilinima i cefalosporinima, amfotericinom, hlorotiazid-natrijumom, eritromicin-gluceptatom, heparinom, nitrofurantoin-natrijumom, fenitoin-natrijumom, tiopenton-natrijumom i varfarin-natrijumom, a u zavisnosti od sastava i jačine rastvarača i sa tetraciklinima, vitaminima B grupe sa vitaminom C i kalijum-hloridom.

Povremeno, lek AMIKACIN MEDOCHEMIE može biti indikovan za istovremenu terapiju sa drugim antibakterijskim lekovima u slučaju mešovitih infekcija ili superinfekcija. U tim slučajevima, lek AMIKACIN MEDOCHEMIE ne treba fizički mešati sa drugim antibakterijskim lekovima u istom špricu, boci za infuziju ili bilo kom drugom delu opreme za primenu leka. Svaki lek treba primeniti zasebno.

Rok upotrebe neotvorenog leka: 4 godine.

Uslovi čuvanja neotvorenog leka

Čuvati na temperaturi do 30°C. Ne čuvati u frižideru. Ne zamrzavati.

Rok upotrebe i uslovi čuvanja nakon razblaživanja

Dokazana je hemijska i fizička stabilnost nakon razblaživanja sa 0,9% rastvorom natrijum-hlorida i 5% rastvorom glukoze u toku 24 sata na temperaturi do 25°C.

Sa mikrobiološke tačke gledišta, razblaženi lek treba upotrebiti odmah.

Ako se ne upotrebi odmah, odgovornost za vreme i uslove čuvanja pre upotrebe preuzima korisnik, a ono ne bi smelo da bude duže od 24 sata na temperaturi od 2-8°C, osim ako se razblaživanje vrši pod kontrolisanim i validiranim aseptičnim uslovima.

Unutrašnje pakovanje je ampula od bezbojnog stakla tipa I, 2 mL. Po 5 ampula je upakovano u plastični blister. Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 10 ampula i Uputstvo za lek.

Samo za jednokratnu upotrebu. Rastvor može promeniti boju od bezbojne do slabožute, ali ovo ne ukazuje na gubitak efikasnosti leka.

Svu neiskorišćenu količinu leka ili otpadnog materijala nakon njegove upotrebe treba ukloniti, u skladu sa važećim propisima.

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE sadrži aktivnu supstancu amikacin, koja pripada grupi lekova koji se nazivaju aminoglikozidi (antibiotici koji se upotrebljavaju za lečenje teških infekcija izazvanih određenim bakterijama).

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE se kod odraslih, dece, odojčadi i novorođenčadi (uključujući i prevremeno rođenu decu) koristi za lečenje infekcija izazvanih:

• širokim spektrom Gram-negativnih mikroorganizama (Pseudomonas spp, Escherichia coli, indol- pozitivni i indol-negativni Proteus spp, Klebsiella, Enterobacter i Serratia spp, Minea-Herralae, Citrobacter freundii, Salmonella, Shigella, Acinetobacter i Providencia spp.);
• nekim Gram-pozitivnim mikroorganizmima (pre svega Staphylococcus aureus uključujući i neke meticilin rezistentne sojeve, a ponekad i određenih sojeva Streptococcus pyogenes, Enterococci i Streptococcus pneumoniae).

Amikacin deluje tako što sprečava sintezu proteina, što za posledicu ima smrt bakterijske ćelije.

• ukoliko ste alergični (preosetljivi) na amikacin ili na bilo koju od pomoćnih supstanci ovog leka (navedene u odeljku 6);
• ukoliko bolujete od miastenije gravis (autoimuno oboljenje koje odlikuje slabost mišića);
• ukoliko ste već imali alergijske reakcije pri primeni lekova iz iste grupe antibiotika (npr. gentamicin, tobramicin itd).

Upozorenja i mere opreza

Razgovarajte sa svojim lekarom, farmaceutom ili medicinskom sestrom pre nego što primite lek AMIKACIN MEDOCHEMIE ukoliko:

• imate problema sa bubrezima, sluhom ili patite od poremećaja centra za ravnotežu (kako bi Vaš lekar prilagodio režim doziranja leka);
• ste dehidrirani (potrebno je unositi dovoljne količine vode kako bi se sprečila pojava neželjenih dejstava);
• ste osoba starije životne dobi (jer je funkcija Vaših bubrega možda oslabljena);
• bolujete od mišićnih poremećaja (npr. Parkinsonova bolest, jer upotrebom ovog leka može doći do pogoršanja već postojeće mišićne slabosti);
• ste alergični na sulfite.

Dodatna ispitivanja

Moguće je da će Vas lekar u toku terapije lekom AMIKACIN MEDOCHEMIE upućivati na:

• analize krvi i urina u cilju procene rada bubrega;
• analize krvi u cilju određivanja koncentracije amikacina;
• ispitivanje sluha (audiometriju).

Deca

Lekar će posebno voditi računa pri primeni ovog leka kod novorođenčadi (rođene na vreme ili pre vremena) kako bi se sprečilo nagomilavanja amikacina usled nedovoljne razvijenosti bubrega kod dece u ovom uzrastu.

Drugi lekovi i AMIKACIN MEDOCHEMIE

Obavestite Vašeg lekara ili farmaceuta ukoliko uzimate, donedavno ste uzimali ili ćete možda uzimati bilo koje druge lekove, uključujući lekove koji se mogu nabaviti bez lekarskog recepta i biljne lekove. Ovo je iz razloga što lek AMIKACIN MEDOCHEMIE može uticati na dejstvo nekih drugih lekova. Takođe, drugi lekovi mogu uticati na dejstvo leka AMIKACIN MEDOCHEMIE.

Posebno, recite Vašem lekaru ili farmaceutu ukoliko uzimate bilo koji od sledećih lekova:

• bilo koji antibiotik, a posebno bacitracin, cefaloridin i druge antibiotike iz grupe cefalosporina, paromomicin, viomicin, polimiksin B, kolistin, vankomicin, druge aminoglikozide ili antibiotike iz grupe penicilina;
• jedinjenja platine, gde spada i cisplatin (lek koji se koristi u terapiji tumora);
• ciklosporin, takrolimus (lekovi koji sprečavaju odbacivanje presađenog organa);
• amfotericin B (lek koji se koristi u terapiji gljivičnih infekcija);
• furosemid, etakrinsku kiselinu (lekovi koji pospešuju izlučivanje urina);
• bifosfonate (lekovi u terapiji osteoporoze i sličnih oboljenja kostiju);
• tiamin (vitamin B1) jer može doći do gubitka njegove aktivnosti dejstvom natrijum-metabisulfita (koji je pomoćna supstanca ovog leka).

Kod novorođenčadi indometacin (lek koji se koristi kod upalnih stanja) može povećati izloženost amikacinu, pa samim tim i njegova neželjena dejstva.

Takođe, recite Vašem lekaru ukoliko ste nedavno primali anestetik, miorelaksans (lekovi za opuštanje mišića) ili transfuziju krvi.

Trudnoća i dojenje

Ukoliko ste trudni ili dojite, mislite da ste trudni ili planirate trudnoću, obratite se Vašem lekaru za savet pre nego što primite ovaj lek.

Nema dovoljno podataka o primeni amikacina kod trudnica i dojilja. Vaš lekar će, na osnovu procene odnosa koristi i rizika, doneti odluku o potrebi primene ovog leka.

Upravljanje vozilima i rukovanje mašinama

Nemojte upravljati vozilima i rukovati mašinama ukoliko se osećate loše, ili dođe do pojave bilo kog neželjenog dejstva (npr. poremećaj ravnoteže, slabljenje sluha - vidite odeljak 4 - Moguća neželjena dejstva) koje može umanjiti Vašu sposobnost izvođenja ovih aktivnosti.

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE sadrži natrijum-metabisulfit i natrijum

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE, rastvor za injekciju/infuziju, kao pomoćnu supstancu sadrži natrijum- metabisulfit koji retko može izazvati teške reakcije preosetljivosti i bronhospazam (suženje disajnih puteva i poteškoće sa disanjem).

Svaka ampula (2 mL) leka AMIKACIN MEDOCHEMIE sadrži 0,65 mmol natrijuma. Ovaj lek sadrži manje od 1 mmoL (23 mg) natrijuma po ampuli, odnosno esencijalnog „slobodnog natrijuma“.

Zbog činjenice da se daje putem injekcije ili infuzije (a ponekad i kao rastvor za ispiranje), nikada nećete biti u prilici da samostalno primenjujete ovaj lek.

Vaš lekar će odrediti adekvatnu dozu za Vas u zavisnosti od vrste infekcije, Vašeg opšteg zdravstvenog stanja, starosne dobi i telesne mase. Ukupna dnevna doza, primenjena svim putevima, ne treba da pređe 15- 20 mg/kg na dan.

Odrasli i deca starija od 12 godina

Preporučena intramuskularna ili intravenska doza za odrasle i decu stariju od 12 godina sa normalnom funkcijom bubrega je 15 mg/kg na dan, koja se može primeniti kao jedna dnevna doza ili podeljeno u dve jednake doze (po 7,5 mg/kg) na 12 sati.

Deca uzrasta od 4 nedelje do 12 godina

Preporučena intramuskularna ili intravenska doza za decu uzrasta od 4 nedelje do 12 godina sa normalnom funkcijom bubrega je 15-20 mg/kg na dan, koja se može primeniti kao jedna dnevna doza ili podeljeno u dve jednake doze (po 7,5 mg/kg) na 12 sati.

Novorođenčad

Početna doza je 10 mg/kg, a nakon toga sledi 7,5 mg/kg svakih 12 sati.

Prevremeno rođena deca

Preporučena doza je 7,5 mg/kg svakih 12 sati.

Stariji pacijenti

Vaš lekar će proceniti funkciju bubrega i na osnovu toga prilagoditi doziranje.

Infekcije opasne po život i/ili one koje uzrokoje Pseudomonas

Doza za odrasle može se povećati na 500 mg na svakih 8 sati, ali ne sme da pređe 1,5 g na dan, niti da bude primenjena u periodu dužem od 10 dana.

Infekcije urinarnog trakta (osim Pseudomonas infekcija)

Primenjuje se doza od 7,5 mg/kg na dan podeljena u dve jednake doze (što je ekvivalentno 250 mg dva puta dnevno kod odraslih).

Pacijenti sa oštećenom funkcijom bubrega

Kako bi se sprečilo nagomilavanje leka u organizmu, Vaš lekar će smanjiti dozu leka koju primate u uobičajenim intervalima ili produžiti vremenski interval između uobičajenih doza.

Način primene

Najčešći put primene je injekcijom u mišić, ali se lek može primeniti i putem injekcije u venu (u trajanju od 2-3 minuta) ili infuzijom (obično u trajanju od 30-60 min, a kod odojčadi u trajanju od 1-2 h).

Lečenje obično traje 7-10 dana. U slučaju teških i komplikovanih infekcija, kada je potrebna primena leka duže od 10 dana, Vaš lekar će pratiti funkciju bubrega, sluha i centra za ravnotežu, kao i koncentraciju amikacina u krvi.

Poboljšanje zdravstvenog stanja je obično uočljivo nakon 1-2 dana terapije. Ukoliko do njega ne dođe nakon 3-5 dana, Vaš lekar će razmotriti primenu druge terapije.

Ako ste primili više leka AMIKACIN MEDOCHEMIE nego što treba

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE će Vam primeniti lekar ili medicinska sestra, pa je malo verovatno da ćete primiti više leka nego što je potrebno. Ipak, ukoliko smatrate da je do ovoga došlo, odmah se obratite Vašem lekaru kako bi preduzeo adekvatne mere (u cilju uklanjanja viška leka iz krvi).

Ako ste zaboravili da primite lek AMIKACIN MEDOCHEMIE

Vaš lekar ili medicinska sestra će Vam dati lek u za to definisanim vremenskim intervalima, pa je malo verovatno da će neka doza biti propuštena. Ipak, ukoliko smatrate da je doza leka propuštena, obratite se Vašem lekaru ili medicinskoj sestri.

Ako naglo prestanete da primate lek AMIKACIN MEDOCHEMIE

O prekidu primene ovog leka odlučuje Vaš lekar. Čak i ako se osećate bolje u toku lečenja važno je da ne prestanete da primate ovaj lek sve dok Vam lekar to ne savetuje, jer se u suprotnom Vaše stanje može opet pogoršati.

Ako imate dodatnih pitanja o primeni ovog leka, obratite se svom lekaru ili medicinskoj sestri.

Kao i svi lekovi, ovaj lek može da prouzrokuje neželjena dejstva, iako ona ne moraju da se jave kod svih pacijenata koji uzimaju ovaj lek.

Svi lekovi iz grupe aminoglikozidnih antibiotika mogu da izazovu neželjena dejstva na nivou nervnog sistema, sluha i bubrega. Ova neželjena dejstva su češća kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega,

onih koji istovremeno primaju druge lekove koji takođe ispoljavaju štetne efekte na nivou nervnog sistema, sluha i bubrega, pacijenata koji primaju više doze leka od preporučenih i/ili su na produženoj terapiji.

Odmah se obratite Vašem lekaru ukoliko primetite bilo koje od sledećih ozbiljnih neželjenih dejstava

(učestalost ovih neželjenih dejstava je nepoznata - ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka):

• oticanje lica, usana ili jezika, osip kože ili poteškoće sa disanjem, jer to mogu biti znaci alergijske reakcije (uključujući i anafilaktički šok – tešku i životno ugrožavajuću alergijsku reakciju).

Povremena neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 100 pacijenata koji uzimaju lek):

• infekcija gljivicama ili bakterijama koje su neosetljive na amikacin (pojava superinfekcija), posebno kod produžene primene;
• mučnina, povraćanje;
• osip.

Retka neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 1000 pacijenata koji uzimaju lek):

• promene u broju ćelija krvi i to smanjen broj crvenih krvnih zrnaca (anemija) i povećan broj jedne vrste belih krvnih zrnaca (eozinofilija);
• snižen nivo magnezijuma u krvi (hipomagnezemija);
• nevoljno drhtanje mišića (tremor), osećaj žarenja, peckanja ili trnjenja po koži (parestezija), glavobolja, poremećaj ravnoteže;
• slepilo, poremećaj na nivou mrežnjače oka;
• osećaj zvonjenja u ušima (tinitus), slabljenje sluha (hipoakuzija);
• snižena vrednost krvnog pritiska (hipotenzija);
• svrab, koprivnjača;
• bol u zglobovima (artralgija), podrhtavanje mišića;
• smanjeno izlučivanje urina (oligurija), povećan nivo kreatinina u krvi, izlučivanje albumina (vrsta proteina) urinom (albuminurija), povećan nivo azotnih materija u krvi (azotemija), pojava crvenih krvnih zrnaca u urinu, pojava belih krvnih zrnaca u urinu;
• povišena telesna temperatura.

Nepoznata učestalost (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka):

• oduzetost mišića (paraliza);
• gluvoća;
• poremećaj disanja (apneja), bronhospazam;
• naglo smanjenje ili prestanak rada bubrega (akutna bubrežna insuficijencija), nesposobnost bubrega da uklanjaju produkte metabolizma iz organizma (toksična nefropatija), prisustvo ćelija u urinu.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Ukoliko Vam se ispolji bilo koja neželjena reakcija, potrebno je da o tome obavestite lekara ili medicinsku sestru. Ovo uključuje i svaku moguću neželjenu reakciju koja nije navedena u ovom uputstvu. Prijavljivanjem neželjenih reakcija možete da pomognete u proceni bezbednosti ovog leka. Sumnju na neželjene reakcije možete da prijavite Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu

Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd Republika Srbija

website: www.alims.gov.rs

e-mail: [email protected]

Čuvati lek van vidokruga i domašaja dece.

Ne smete koristiti lek AMIKACIN MEDOCHEMIE posle isteka roka upotrebe naznačenog na kutiji nakon “Važi do”. Datum isteka roka upotrebe se odnosi na poslednji dan navedenog meseca.

Samo za jednokratnu upotrebu. Neupotrebljen sadržaj odbaciti.

Rastvor može promeniti boju od bezbojne do slabožute, ali ovo ne ukazuje na gubitak efikasnosti leka. Čuvati na temperaturi do 30°C. Ne čuvati u frižideru. Ne zamrzavati.

Dokazana je hemijska i fizička stabilnost nakon razblaživanja sa 0,9% rastvorom natrijum-hlorida i 5% rastvorom glukoze u toku 24 sata na temperaturi do 25°C.

Sa mikrobiološke tačke gledišta, razblaženi lek treba upotrebiti odmah.

Ako se ne upotrebi odmah, odgovornost za vreme i uslove čuvanja pre upotrebe preuzima korisnik, a ono ne bi smelo da bude duže od 24 sata na temperaturi od 2-8°C, osim ako se razblaživanje vrši pod kontrolisanim i validiranim aseptičnim uslovima.

Neupotrebljivi lekovi se predaju apoteci u kojoj je istaknuto obaveštenje da se u toj apoteci prikupljaju neupotrebljivi lekovi od građana. Neupotrebljivi lekovi se ne smeju bacati u kanalizaciju ili zajedno sa komunalnim otpadom. Ove mere će pomoći u zaštiti životne sredine.

Aktivna supstanca je amikacin-sulfat.

Jedna ampula (2 mL) sadrži 500 mg amikacina (u obliku amikacin-sulfata).

Pomoćne supstance su: natrijum-citrat, dihidrat; natrijum-metabisulfit (E223); sumporna kiselina, koncentrovana; voda za injekcije.

Za više informacija o natrijum-metabisulfitu vidite odeljak 2 Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE sadrži natrijum-metabisulfit.

Kako izgleda lek AMIKACIN MEDOCHEMIE i sadržaj pakovanja

Bistar, bezbojan do slabožut rastvor.

Unutrašnje pakovanje je ampula od bezbojnog stakla tipa I, 2 mL. Po 5 ampula je upakovano u plastični blister. Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 10 ampula i Uputstvo za lek.

Nosilac dozvole i proizvođač

Nosilac dozvole: FARMALOGIST D.O.O. BEOGRAD, Mirijevski bulevar 3, Beograd

Proizvođač: MEDOCHEMIE LTD (AMPOULE INJECTABLE FACILITY), 48 Iapetou Street, Agios Athanassios Industrial Area, Agios Athanassios, Limassol, Kipar

Ovo uputstvo je poslednji put odobreno

April, 2019.

Režim izdavanja leka:

Lek se može upotrebljavati u zdravstvenoj ustanovi.

Broj i datum dozvole:

515-01-05222-16-001 od 24.04.2019.

SLEDEĆE INFORMACIJE NAMENJENE SU ISKLJUČIVO ZDRAVSTVENIM STRUČNJACIMA:

Terapijske indikacije

Amikacin je polusintetski aminoglikozidni antibiotik koji deluje na širok spektar Gram-negativnih mikroorganizama, uključujući Pseudomonas spp i neke Gram-pozitivne mikroorganizme.

Osetljivi Gram-negativni mikroorganizmi uključuju: Pseudomonas aeruginosa, Escherichia coli, indol- pozitivne i indol-negativne Proteus spp, Klebsiella, Enterobacter i Serratia spp, Minea-Herralae, Citrobacter freundii, Salmonella, Shigella, Acinetobacter i Providencia spp.

Mnogi sojevi ovih Gram-negativnih mikroorganizama rezistentnih na gentamicin i tobramicin pokazuju in vitro osetljivost na amikacin.

Od Gram-pozitivnih mikroorganizama, Staphylococcus aureus je primarno osetljiv na amikacin, uključujući i neke meticilin rezistentne sojeve. Amikacin pokazuje određenu aktivnost protiv ostalih Gram-pozitivnih mikroorganizama, uključujući neke sojeve Streptococcus pyogenes, Enterococci i Streptococcus pneumoniae.

Amikacin je indikovan u kratkoročnom lečenju ozbiljnih infekcija uzrokovanih osetljivim sojevima Gram- negativnih bakterija, uključujući i Pseudomonas spp. Iako amikacin nije lek izbora za lečenje infekcija uzrokovanih stafilokokama, ponekad može biti indikovan za lečenje potvrđenih ili suspektnih stafilokoknih infekcija. Takvim situacijama se smatraju: započinjanje lečenja ozbiljnih infekcija kada se sumnja da su uzročnici Gram-negativni mikroorganizmi ili stafilokoke, lečenje pacijenata koji su alergični na druge antibiotike i mešovite stafilokokno/Gram-negativne infekcije.

Terapija amikacinom se može započeti pre dobijanja rezultata ispitivanja osetljivosti. Hirurške procedure treba sprovoditi kada je indikovano.

Pri primeni leka neophodno je uzeti u obzir nacionalne preporuke za pravilnu upotrebu antibiotika.

Doziranje i način primene

Rastvor amikacin-sulfata se može primeniti intramuskularno ili intravenski.

Amikacin ne treba mešati sa drugim lekovima, već ga treba davati odvojeno u skladu sa preporučenom dozom i načinom primene.

Pre terapije je potrebno izmeriti telesnu masu pacijenta, da bi se mogla izračunati pravilna doza leka.

Stanje bubrežne funkcije bi trebalo proceniti merenjem koncentracije serumskog kreatinina ili na osnovu proračuna klirensa endogenog kreatinina. Određivanje koncentracije azotnih materija u krvi je mnogo manje pouzdan metod za procenu bubrežne funkcije. Bubrežnu funkciju treba kontrolisati periodično tokom terapije.

Kad god je moguće, treba odrediti koncentraciju amikacina u serumu kako bi se obezbedila dovoljna, ali ne i prekomerna doza leka. Poželjno je meriti maksimalnu koncentraciju, kao i povremene oscilacije koncentracije leka tokom terapije. Maksimalne koncentracije (30-90 minuta nakon injekcije) preko 35 mikrograma/mL i minimalne koncentracije (neposredno pre primene sledeće doze) iznad 10 mikrograma/mL treba izbegavati. Dozu leka treba prilagoditi, kao što je naznačeno. Kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, lek se može primeniti u jednoj dnevnoj dozi. Maksimalna koncentracija u ovim slučaju može da bude veća od 35 mikrograma/mL.

Kod većine infekcija preporučuje se intramuskularna primena, ali kod životno ugrožavajućih infekcija ili u slučaju da intramuskularna primena nije podesna može se primenjivati intravenski, kao spora bolus injekcija (2-3 minuta) ili infuzija (0,25% tokom 30 minuta).

Intramuskularna i intravenska primena

Pri preporučenoj dozi, tokom 24-48 sati bi trebao da se javi terapijski odgovor kod nekomplikovanih infekcija izazvanih osetljivim mikroorganizmima. Ukoliko tokom 3-5 dana izostane klinički manifestan terapijski odgovor, potrebno je razmotriti primenu alternativne terapije.

Ako je potrebno, pogodni sterilni rastvarači za intravensku primenu su fiziološki rastvor ili 5% rastvor dekstroze u vodi. Jednom razblaženi rastvor mora se što je pre moguće primeniti i ne sme se čuvati.

Odrasli i deca starija od 12 godina

Preporučena intramuskularna ili intravenska doza za odrasle i adolescente sa normalnom funkcijom bubrega (klirens kreatinina ≥50 mL/min) je 15 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza ili podeljena u dve jednake doze, tj. 7,5 mg/kg svakih 12 sati. Ukupna dnevna doza ne sme da pređe 1,5 g amikacina.

Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoji dovoljno podataka koji bi podržali doziranje jednom dnevno.

Deca uzrasta od 4 nedelje do 12 godina

Preporučena intramuskularna ili intravenska (spora intravenska infuzija) doza za decu sa normalnom funkcijom bubrega je 15-20 mg/kg dnevno koja može da se primeni kao 15-20 mg/kg jednom dnevno ili 7,5 mg/kg svakih 12 sati.

Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoji dovoljno podataka koji bi podržali doziranje jednom dnevno.

Novorođenčad

Početna udarna doza je 10 mg/kg, a nakon toga sledi 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i 5.2 Sažetka karakteristika leka)

Prevremeno rođena deca

Preporučena doza je 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti odeljke Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i 5.2 Sažetka karakteristika leka).

Uobičajeno trajanje terapije je 7 do 10 dana. Ukupna dnevna doza leka, primenjenog i intramuskularno i intravenski, ne sme preći 15-20 mg/kg dnevno. U slučaju teških i komplikovanih infekcija, kada se razmatra nastavak terapije duže od 10 dana, treba ponovo proceniti primenu amikacina. Ukoliko se nastavi sa lečenjem, neophodno je pratiti funkciju bubrega, sluha i centra za ravnotežu, kao i koncentraciju amikacina u serumu.

Ukoliko tokom 3-5 dana nema kliničkog odgovora, potrebno je prekinuti terapiju i ponovo uraditi antibiogram. Neuspeh terapije može da nastane zbog rezistencije mikroorganizma ili zbog prisustva apscesa koji zahtevaju hiruršku drenažu.

Intravenska primena

Rastvor treba primeniti kod odraslih u obliku infuzije tokom 30 do 60 minuta.

Posebne preporuke za intravensku primenu

Kod pedijatrijskih pacijenata količina korišćenog rastvarača zavisi od količine amikacina koju pacijent može da toleriše. Rastvor treba obično primeniti u obliku infuzije tokom 30 do 60 minuta. Infuziju kod odojčadi treba davati tokom 1 do 2 sata.

Stariji pacijenti

Amikacin se izlučuje putem bubrega. Kada god je moguće, potrebno je proceniti funkciju bubrega i prilagoditi dozu na način koji je opisan ispod.

Infekcije opasne po život i/ili one koje uzrokoje Pseudomonas

Doza za odrasle može se povećati na 500 mg svakih 8 sati, ali ne sme nikada preći 1,5 g dnevno, niti se sme davati duže od 10 dana. Maksimalna ukupna doza za odrasle od 15 g se ne sme prekoračiti.

Infekcije urinarnog trakta (osim Pseudomonas infekcija)

Dnevna doza od 7,5 mg/kg podeljena u dve jednake doze (što je ekvivalentno 250 mg dva puta dnevno kod odraslih). Budući da se aktivnost amikacina povećava sa porastom pH vrednosti, istovremeno se može dati sredstvo za alkalizaciju urina.

Oštećena funkcija bubrega

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (što se manifestuje klirensom kreatinina < 50 mL/min), nije poželjna primena ukupne preporučene doze amikacina u obliku jedne dnevne doze, jer ovi pacijenti mogu biti produženo izloženi visokim oscilacijama koncentracije leka. Videti dole prilagođavanje doze kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega.

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega koji lek primaju u dve ili tri podeljene dnevne doze, potrebno je odgovarajućim metodama pratiti koncentraciju amikacina u serumu, kad god je to moguće. Kod ovih pacijenata dozni režim treba prilagoditi na taj način što se smanjuje doza leka (koja se primenjuje u preporučenim intervalima) ili se produžavaju intervali između preporučenih doza.

Obe metode prilagođavanja doznog režima se baziraju na klirensu kreatinina ili vrednostima serumskog kreatinina, s obzirom da je utvrđeno da su ovi parametri u korelaciji sa poluvremenom eliminacije aminoglikozida kod pacijenata sa oslabljenom funkcijom bubrega. Prilagođeni dozni režim je potrebno pažljivo kontrolisati na osnovu kliničkih i laboratorijskih parametara, i ukoliko je neophodno ponovo ga uskladiti, uključujući i prilagođavanje u toku dijalize.

Primena preporučenih doza u produženim intervalima

Ukoliko nije moguće odrediti klirens kreatinina, a stanje pacijenta je stabilno, onda se dozni interval u satima za preporučenu dozu (ona koja bi se primenila kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, tj. 7,5 mg/kg dva puta dnevno), može izračunati množenjem vrednosti serumskog kreatinina (mg/100 mL) sa 9; npr. ako je vrednost serumskog kreatinina 2 mg/100 mL, onda se preporučena pojedinačna doza (7,5 mg/kg) primenjuje svakih 18 sati.

Kako se funkcija bubrega može znatno menjati tokom lečenja, potrebno je često kontrolisati serumski kreatinin i ukoliko je potrebno, prilagođavati dozni režim.

Smanjenje doze pri primeni u preporučenim intervalima

Doza leka se mora smanjiti, ukoliko je poželjna primena injekcija amikacina u preporučenim doznim intervalima, a bubrežna funkcija je oštećena. Kod ovih pacijenata je potrebno meriti koncentraciju serumskog amikacina, da bi se obezbedila pravilna primena i izbegla prekomerna koncentracija leka u serumu. Ukoliko metode za određivanje koncentracije amikacina u serumu nisu dostupne, a stanje pacijenta je stabilno, onda se za određivanje adekvatne doze leka mogu koristiti serumski kreatinin i klirens kreatinina kao pouzdani parametri stepena oštećenja bubrežne funkcije.

Terapiju treba započeti primenom udarne doze od 7,5 mg/kg. Ova inicijalna doza je ista ona koja se preporučuje kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, kao što je opisano iznad.

Da bi se odredila doza održavanja koja se primenjuje na svakih 12 sati, udarnu dozu treba smanjiti proporcionalno smanjenju klirensa kreatinina pacijenta:

doza održavanja na svakih 12 sati

= utvrđeni klirens kreatinina (mL/min) x izračunata udarna doza (mg) normalni klirens kreatinina (mL/min)

Alternativna okvirna preporuka za prilagođavanje doze u dvanaestočasovnom intervalu doziranja (za pacijente čije su vrednosti serumskog kreatinina u stanju ravnoteže poznate) je da se preporučena doza podeli sa vrednošću serumskog kreatinina pacijenta.

Gore navedeni dozni režimi nisu stroge preporuke, već predstavljaju smernice za prilagođavanje doze kada određivanje serumskih koncentracija amikacina nije moguće.

Intraperitonealna primena

Nakon eksplorativnog postupka kod utvrđenog peritonitisa ili nakon peritonealne kontaminacije nastale zbog izlivanja crevnog sadržaja za vreme operativnog zahvata, amikacin se može upotrebiti kao sredstvo za irigaciju nakon prestanka anestezije u koncentraciji od 0,25% (2,5 mg/mL). Intraperitonealna primena amikacina se ne preporučuje kod mlađe dece.

Ostali načini primene

Amikacin se u koncentraciji od 0,25% (2,5 mg/mL) može koristiti i kao rastvor za ispiranje apscesnih šupljina, pleuralne i peritonealne duplje kao i moždanih komora.

Kontraindikacije

• Preosetljivost na aktivnu supstancu ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku Lista pomoćnih supstanci
• Miastenija gravis.
• Hipersenzitivnost ili teške reakcije toksičnosti na aminoglikozide u anamnezi mogu biti kontraindikacija za upotrebu bilo kog aminoglikozida zbog poznate ukrštene osetljivosti pacijenata na lekove iz ove grupe.

Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka

Potreban je oprez kod pacijenata sa postojećom insuficijencijom bubrega ili oštećenjem sluha ili centra za ravnotežu. Pacijenti koji primaju aminoglikozide parenteralnim putem treba da budu pod strogim kliničkim nadzorom zbog potencijalne ototoksičnosti i nefrotoksičnosti povezane sa upotrebom ovih lekova. Nije utvrđena bezbednost pri primeni leka u periodu dužem od 14 dana. Potrebno je pridržavati se mera opreza vezano za doziranje i odgovarajuću hidrataciju.

Kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega ili smanjenim stepenom glomerularne filtracije funkciju bubrega treba proceniti uobičajenim metodama pre započinjanja terapije i periodično u toku nje. Kako bi se izbegla akumulacija izuzetno visokih nivoa leka u krvi i smanjio rizik od pojave ototoksičnosti potrebno je smanjiti dnevne doze i/ili produžiti vremenske intervale između njih, a u skladu sa koncentracijama kreatinina u serumu. Redovno praćenje koncentracije leka u serumu i funkcije bubrega je od posebnog značaja kod starijih pacijenata koji mogu imati smanjenu renalnu funkciju koja možda neće biti očigledna iz rezultata rutinskih testova kakvi su nivo uree u krvi i nivo kreatinina u serumu.

U slučaju da se očekuje da terapija traje 7 ili više dana kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega ili 10 dana kod ostalih pacijenata, pre početka terapije i periodično u toku nje pacijenta treba upućivati na audiometriju. Ukoliko dođe do razvoja tinitusa ili subjektivnog osećaja gubitka sluha ili ako audiogrami u toku terapije ukažu na značajan gubitak odgovora na visoke frekvence, potrebno je obustaviti terapiju amikacinom.

Neurotoksičnost/ototoksičnost

Neurotoksičnost, koja se manifestuje kao vestibularna i/ili bilateralna ototoksičnost, može se javiti kod pacijenata koji su na terapiji aminoglikozidima. Rizik od ototoksičnosti izazvane aminoglikozidima je veća kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, onih na terapiji visokim dozama leka, kao i kod pacijenata koji su na terapiji duže od 5-7 dana. Obično se prvo javlja gubitak sluha za tonove visoke frekvence, što je moguće utvrditi jedino audiometrijom. Može doći do pojave vertiga koji može biti dokaz vestibularnog oštećenja. Neurotoksičnost se može ispoljiti i kroz osećaj utrnulosti, mravinjanja po koži, podrhtavanje mišića i konvulzije. Rizik od ototoksičnosti usled primene aminoglikozida se povećava sa stepenom izloženosti perzistentno visokim maksimalnim ili visokim koncentracijama leka u serumu pre primene naredne doze leka. Pacijenti kod kojih dođe do razvoja kohlearnog ili vestibularnog oštećenja možda u toku terapije neće imati simptome koji bi ih upozorili na razvoj toksičnosti na nivou osmog kranijalnog nerva pa se potpuna ili delimična ireverzibilna bilateralna gluvoća ili onesposobljavajući vertigo mogu javiti po obustavi terapije lekom. Ototoksičnost izazvana aminoglikozidima je obično ireverzibilna.

Treba pažljivo razmotriti upotrebu amikacina kod pacijenata sa alergijskim reakcijama na aminoglikozide u anamnezi ili kod pacijenata koji možda imaju subkliničko oštećenje bubrega ili osmog kranijalnog nerva izazvano prethodnom primenom nefrotoksičnih i/ili ototoksičnih lekova kao što su streptomicin, dihidrostreptomicin, gentamicin, tobramicin, kanamicin, bekanamicin, neomicin, polimiksin B, kolistin, cefaloridin ili viomicin, obzirom da toksičnost može biti aditivna.

Kod ovih pacijenata amikacin treba primeniti samo ukoliko po mišljenju lekara koristi terapije premašuju potencijalne rizike.

Neuromuskularna toksičnost

Nakon parenteralne primene, lokalne instilacije (irigacija kod intervencija u ortopediji ili na abdomenu ili u lokalnom tretmanu empiema) i oralne primene aminoglikozida prijavljeni su slučajevi neuromuskularne blokade i respiratorne paralize. Treba razmotriti mogućnost pojave respiratorne paralize prilikom bilo kog načina primene leka, a posebno kod pacijenata koji primaju anestetike, neuromuskularne blokatore (videti odeljak Interakcije sa drugim lekovima i druge vrste interakcija) ili kod pacijenata koji su na obilnoj transfuziji krvi koja kao antikoagulans sadrži citrat. Ukoliko do neuromuskularne blokade dođe, soli kalcijuma mogu delovati reverzibilno na respiratornu paralizu, ali će možda biti neophodna i mehanička ventilacija. Neuromuskularna blokada i paraliza mišića su pokazane na laboratorijskim životinjama kojima su primenjene visoke doze amikacina.

Amikacin se ne sme koristiti kod pacijenata koji boluju od miastenije gravis. Aminoglikozide treba koristiti sa oprezom kod pacijenata sa mišićnim poremećajima kao što je parkinsonizam, obzirom da ovi lekovi mogu pogoršati slabost mišića usled njihovog potencijalnog efekta na neuromuskularnu spojnicu koji je sličan dejstvu kurarea.

Nefrotoksičnost

Aminoglikozidi su potencijalno nefrotoksični. Ova vrsta toksičnosti ne zavisi od postignute maksimalne koncentracije leka u plazmi (Cmax). Rizik od razvoja nefrotoksičnosti je veći kod pacijenata sa oštećenom

funkcijom bubrega, onih na terapiji visokim dozama leka ili kod pacijenata čija je terapija produžena. Tokom terapije pacijent treba da bude adekvatno hidriran, dok funkciju bubrega treba procenjivati uobičajenim metodama pre početka terapije i na dnevnom nivou tokom njenog trajanja. Potrebno je smanjiti dozu u slučaju pojave dokaza o poremećaju funkcije bubrega, kao što su pojava kristala, leukocita ili eritrocita u urinu, albuminurija, smanjen klirens kreatinina, smanjenje specifične težine urina, povećanje nivoa azotnih materija u krvi, povećanje nivoa kreatinina u serumu ili oligurija. Terapiju treba obustaviti u slučaju povećanja nivoa azotnih materija u krvi ili progresivnog smanjenja izlučivanja urina.

Stariji pacijenti mogu imati smanjenu funkciju bubrega koja možda neće biti očigledna iz rutinskih testova kakvi su utvrđivanje nivoa azotnih materija u krvi ili nivoa kreatinina u serumu. Određivanje klirensa kreatinina može biti od veće koristi. Praćenje funkcije bubrega tokom terapije aminoglikozidima je od posebnog značaja kod starijih pacijenata.

Potrebno je pažljivo praćenje funkcije bubrega i osmog kranijalnog nerva, posebno kod pacijenata sa utvrđenim ili suspektnim oštećenjem bubrega na početku terapije, kao i kod onih čija je bubrežna funkcija na početku normalna ali se tokom terapije razviju znaci disfunkcije bubrega. Kada je to moguće, potrebno je pratiti koncentraciju amikacina u serumu kako bi se osigurali adekvatni i izbegli potencijalno toksični nivoi leka. Analizom urina treba pratiti eventualno smanjenje njegove specifične težine, povećano izlučivanje proteina, kao i prisustvo ćelija ili kristala. Periodično treba meriti nivo azotnih materija u krvi, kreatinina u serumu ili klirens kreatinina. Kada je to moguće, potrebno je pribaviti niz audiograma kod pacijenata koji su dovoljno stari da bi bili testirani, a posebno kod visoko rizičnih pacijenata. Dokazi ototoksičnosti (vrtoglavica, vertigo, tinitus, buka u ušima i gubitak sluha) ili nefrotoksičnosti zahtevaju obustavu terapije ili prilagođavanje doziranja.

Treba izbegavati istovremenu i/ili uzastopnu sistemsku ili lokalnu primenu drugih neurotoksičnih ili nefrotoksičnih lekova, a posebno bacitracina, cisplatina, amfotericina B, cefaloridina, paromomicina, viomicina, polimiksina B, kolistina, vankomicina ili drugih aminoglikozida. Drugi faktori koji mogu povećati rizik od toksičnosti su starije životno doba i dehidratacija.

Inaktivacija aminoglikozida je klinički značajna samo kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega. Inaktivacija se može nastaviti u uzorcima telesnih tečnosti prikupljenim za analizu, što dalje vodi do netačnih rezultata o koncentraciji aminoglikozida. Potrebno je adekvatno rukovanje takvim uzorcima (ispitati ih što pre, zamrznuti ili tretirati beta laktamazom).

Alergijske reakcije

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE rastvor za injekciju/infuziju sadrži kao pomoćnu supstancu natrijum- metabisulfit (E223). Natrijum-metabisulfit kod izvesnog broja osetljivih osoba može izazvati reakcije alergijskog tipa, uključujući simptome anafilakse i životno ugrožavajuće ili manje ozbiljne astmatične epizode. Ukupna prevalenca preosetljivosti na sulfite u opštoj populaciji je povremena i verovatno niska. Preosetljivost na sulfite se češće uočava kod osoba koje boluju od astme, nego u opštoj populaciji.

Natrijum

Svaka ampula (2 mL) leka AMIKACIN MEDOCHEMIE sadrži 0,65 mmol natrijuma. Ovaj lek sadrži manje od 1 mmoL (23 mg) natrijuma po ampuli, odnosno esencijalnog „slobodnog natrijuma“.

Drugo

Pri lokalnoj primeni apsorpcija aminoglikozida je brza i gotovo potpuna, osim sa tkiva mokraćne bešike tokom hirurških intervencija. Nakon irigacije kako malih tako i velikih hirurških polja rastvorima aminoglikozida prijavljeni su slučajevi ireverzibilne gluvoće, insuficijencije bubrega i smrti usled neuromuskularne blokade.

Kao i sa drugim antibioticima, upotreba amikacina može dovesti do prekomernog rasta neosetljivih mikroorganizama. Ukoliko do ovoga dođe, treba uvesti odgovarajuću terapiju.

Aminoglikozide treba koristiti sa oprezom kod preterminske i terminske novorođenčadi zbog nerazvijenosti bubrega u ovoj populaciji i posledičnog produženja poluvremena eliminacije ovih lekova iz seruma.

Nakon intravitrealne primene amikacina (primena injekcije u oko) prijavljen je infarkt makule koji je povremeno dovodio do trajnog gubitka vida.

Pedijatrijska populacija

Aminoglikozide treba koristiti sa oprezom kod preterminske i terminske novorođenčadi zbog nerazvijenosti bubrega u ovoj populaciji i posledičnog produženja poluvremena eliminacije ovih lekova iz seruma.

Ne preporučuje se intraperitonealna upotreba amikacina kod male dece.

Interakcije sa drugim lekovima i druge vrste interakcija

Treba izbeći istovremenu ili uzastopnu sistemsku ili lokalnu primenu sa drugim neurotoksičnim, ototoksičnim ili nefrotoksičnim lekovima, a posebno bacitracinom, cisplatinom, amfotericinom B, ciklosporinom, takrolimusom, cefaloridinom, paromomicinom, viomicinom, polimiksinom B, kolistinom, vankomicinom ili drugim aminoglikozidima zbog mogućih aditivnih efekata. Prijavljen je porast nefrotoksičnosti nakon istovremene parenteralne primene aminoglikozida i cefalosporina. Istovremena primena sa cefalosporinima može pri određivanju kreatinina u serumu dovesti do lažno povišenih rezultata. Ukoliko nije moguće izbeći istovremenu primenu, potrebno je pažljivo pratiti pacijenta. Rizik od ototoksičnosti je povećan kada se amikacin koristi zajedno sa diureticima brzog dejstva, a posebno kada je diuretik primenjen intravenskim putem. Diuretici mogu povećati toksičnost aminoglikozida izmenom koncentracije antibiotika u serumu i tkivu. U ove diuretike spadaju furosemid i etakrinska kiselina, koja je sama po sebi ototoksična. Može se javiti ireverzibilna gluvoća.

Zbog mogućnosti razvoja neuromuskularne blokade i posledične respiratorne depresije ne preporučuje se upotreba amikacina kod pacijenata koji su pod uticajem anestetika ili miorelaksanasa (uključujući etar, halotan, d-tubokurarin, sukcinilholin, dekametonijum, atrakurijum, rokuronijum, vekuronijum ili kod pacijenata koji su na obilnoj transfuziji krvi koja kao antikoagulans sadrži citrat). Ukoliko do blokade dođe, soli kalcijuma mogu delovati reverzibilno na ovaj fenomen.

Kod novorođenčadi indometacin može povećati koncentraciju amikacina u plazmi.

Kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega može doći do smanjenja aktivnosti aminoglikozida tokom istovremene primene sa penicilinima.

Mešanje aminoglikozidnih sa beta laktamskim antibioticima (penicilini ili cefalosporini) in vitro može dovesti do značajne uzajamne inaktivacije. Do smanjenja aktivnosti u serumu takođe može doći kada se aminoglikozid ili penicilinski antibiotik primenjuju in vivo, različitim putevima. Inaktivacija aminoglikozida je klinički značajna samo kod pacijenata sa teškim oštećenjem funkcije bubrega. Inaktivacija se može nastaviti u uzorcima telesnih tečnosti prikupljenim za analizu, što dalje vodi do netačnih rezultata o koncentraciji aminoglikozida. Potrebno je adekvatno rukovanje takvim uzorcima (ispitati ih što pre, zamrznuti ili tretirati beta laktamazom).

Kada se aminoglikozidi istovremeno primenjuju sa bifosfonatima postoji povećan rizik od hipokalcemije. Kada se aminoglikozidi istovremeno primenjuju sa jedinjenjima platine postoji povećan rizik od nefrotoksičnosti, a moguće i ototoksičnosti.

Istovremeno primenjen tiamin (vitamin B1) može biti razgrađen dejstvom natrijum-metabisulfita koji je pomoćna supstanca ovog leka.

Plodnost, trudnoća i dojenje

Trudnoća

Amikacin treba primeniti kod trudnica i novorođenčadi pod lekarskim nadzorom, samo onda kada je to jasno indikovano (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).

Podaci o primeni aminoglikozida kod trudnica su ograničeni. Aminoglikozidi mogu štetno delovati na fetus. Aminoglikozidi prolaze placentu i postoje izveštaji o potpunoj ireverzibilnoj bilateralnoj kongenitalnoj

gluvoći kod dece čije su majke primale streptomicin u toku trudnoće. Iako neželjene reakcije kod fetusa ili novorođenčadi nisu prijavljene kod trudnica na terapiji drugim aminoglikozidima, rizik ne može biti isključen. Ukoliko se amikacin primenjuje tokom trudnoće ili pacijentkinja ostane u drugom stanju tokom terapije ovim lekom, potrebno ju je upoznati sa potencijalnim rizikom po plod.

Dojenje

Nije poznato da li se amikacin izlučuje u majčino mleko. Odluka o tome da li da se prekine dojenje ili da se prekine/odloži terapija lekom AMIKACIN MEDOCHEMIE mora se doneti uzimajući u obzir korist od dojenja za dete i korist od terapije lekom AMIKACIN MEDOCHEMIE za ženu.

Plodnost

Ispitivanja reproduktivne toksičnosti na miševima i pacovima nisu ukazala na toksičnost po fetus ili fertilitet.

Uticaj leka na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama

Nisu sprovedene studije o uticaju na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. Usled pojave nekih neželjenih dejstava (videti odeljak Neželjena dejstva) sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama može biti umanjena.

Neželjena dejstva

Lista neželjenih dejstava je navedena u skladu sa MedDRA terminologijom klasa sistema organa, a učestalost po sledećim kategorijama: veoma često (≥1/10), često (≥1/100 do <1/10), povremeno (≥1/1000 do

<1/100), retko (≥1/10000 do <1/1000), veoma retko (<1/10000) i nepoznato (ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka).

aVideti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka

bAmikacin nije namenjen za intravitrealnu upotrebu. Slepilo i infarkt retine su prijavljeni nakon intravitrealne primene amikacina.

Svi aminoglikozidi potencijalno mogu dovesti do ototoksičnosti, nefrotoksičnosti i neuromuskularne blokade. Ovi tipovi toksičnosti se češće javljaju kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, onih koji su na terapiji drugim ototoksičnim ili nefrotoksičnim lekovima, kao i kod pacijenata koji su na produženoj terapiji i/ili na terapiji dozama koje su više od preporučnih (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).

Promene u funkciji bubrega su obično reverzibilne po obustavi primene leka.

Toksičnost po osmi kranijalni nerv može dovesti do gubitka sluha, poremećaja ravnoteže ili oboje. Amikacin primarno utiče na funkciju čula sluha. Kohlearno oštećenje uključuje gubitak sluha za tonove visoke frekvence i obično se javlja pre nego što se klinički gubitak sluha može utvrditi audiometrijom (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka).

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 (0)11 39 51 131

website: www.alims.gov.rs

e-mail: [email protected]

Predoziranje

U slučaju predoziranja generalno postoji rizik od reakcija nefrotoksičnosti, ototoksičnosti i neurotoksičnosti (neuromusklarna blokada). Neuromuskularna blokada sa zastojem disanja zahteva adekvatnu terapiju, uključujući primenu jona kalcijuma (npr. u obliku glukonata ili laktobionata u 10-20% rastvoru) (videti odeljak Posebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka). U slučaju predoziranja ili reakcije toksičnosti, peritonealna dijaliza ili hemodijaliza će pomoći u uklanjanju amikacina iz krvi.

Nivo amikacina se takođe smanjuje tokom kontinuirane arteriovenske hemofiltracije. Kod novorođenčadi se takođe može razmotriti i zamena krvi transfuzijom.

Lista pomoćnih supstanci

natrijum-citrat, dihidrat natrijum-metabisulfit (E223)

sumporna kiselina, koncentrovana (za podešavanje pH) voda za injekcije

Inkompatibilnost

Lek AMIKACIN MEDOCHEMIE, rastvor za injekciju/infuziju, inkompatibilan je sa nekim penicilinima i cefalosporinima, amfotericinom, hlorotiazid-natrijumom, eritromicin-gluceptatom, heparinom, nitrofurantoin-natrijumom, fenitoin-natrijumom, tiopenton-natrijumom i varfarin-natrijumom, a u zavisnosti od sastava i jačine rastvarača i sa tetraciklinima, vitaminima B grupe sa vitaminom C i kalijum-hloridom.

Povremeno, lek AMIKACIN MEDOCHEMIE može biti indikovan za istovremenu terapiju sa drugim antibakterijskim lekovima u slučaju mešovitih infekcija ili superinfekcija. U tim slučajevima, lek AMIKACIN MEDOCHEMIE ne treba fizički mešati sa drugim antibakterijskim lekovima u istom špricu, boci za infuziju ili bilo kom drugom delu opreme za primenu leka. Svaki lek treba primeniti zasebno.

Rok upotrebe

Rok upotrebe neotvorenog leka: 4 godine.

Posebne mere opreza pri čuvanju

Uslovi čuvanja neotvorenog leka

Čuvati na temperaturi do 30°C. Ne čuvati u frižideru. Ne zamrzavati.

Rok upotrebe i uslovi čuvanja nakon razblaživanja

Dokazana je hemijska i fizička stabilnost nakon razblaživanja sa 0,9% rastvorom natrijum-hlorida i 5% rastvorom glukoze u toku 24 sata na temperaturi do 25°C.

Sa mikrobiološke tačke gledišta, razblaženi lek treba upotrebiti odmah.

Ako se ne upotrebi odmah, odgovornost za vreme i uslove čuvanja pre upotrebe preuzima korisnik, a ono ne bi smelo da bude duže od 24 sata na temperaturi od 2-8°C, osim ako se razblaživanje vrši pod kontrolisanim i validiranim aseptičnim uslovima.

Priroda i sadržaj pakovanja

Unutrašnje pakovanje je ampula od bezbojnog stakla tipa I, 2 mL. Po 5 ampula je upakovano u plastični blister. Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalazi 10 ampula i Uputstvo za lek.

Posebne mere opreza pri odlaganju materijala koji treba odbaciti nakon primene leka (i druga uputstva za rukovanje lekom)

Samo za jednokratnu upotrebu. Rastvor može promeniti boju od bezbojne do slabožute, ali ovo ne ukazuje na gubitak efikasnosti leka.

Svu neiskorišćenu količinu leka ili otpadnog materijala nakon njegove upotrebe treba ukloniti, u skladu sa važećim propisima.

Napomena: Ovo Uputstvo za lek je korigovano u skladu sa Rešenjem o ispravci broj: 515-14-00245-2019-8- 003 od 11.06.2019.