Amikacin Galenika 100mg/2mL rastvor za injekciju/infuziju

Amikacin je polusintetski aminoglikozidni antibiotik koji deluje na širok spektar Gram-negativnih mikroorganizama, uključujući Pseudomonas spp.i neke Gram-pozitivne mikroorganizme.

Osetljivi Gram-negativni mikroorganizmi su Psudomonas aeruginosa, Escherichia coli, indol-pozitivni i indol-negativni Proteus spp., Klebsiella-Enterobacter-Serratia spp., Minea-Harralae, Citrobacter freundii, Salmonella, Shigella, Acinetobacter i Providencia spp.

Mnogi sojevi ovih Gram-negativnih mikroorganizama, koji su rezistentni na gentamicin i tobramicin, pokazuju in vitroosetljivost na amikacin.

NajvažnijiGram-pozitivni mikroorganizam osetljiv na amikacin je Staphilococcus aureus, uključujući i neke meticilin rezistentne sojeve. Amikacin pokazuje određenu aktivnost protiv ostalih Gram-pozitivnih mikroorganizama, uključujući neke sojeve Streptococcus pyogenes, Enterococci i Streptococcus pneumoniae.

Amikacin je indikovan u kratkotrajnom lečenju ozbiljnih infekcija izazvanih osetljivim sojevima Gram-negativnih bakterija, uključujući Pseudomonas spp. Iako amikacin ne predstavlja lek izbora u terapiji infekcija uzrokovanih stafilokokama, u nekim situacijama može biti indikovan za lečenje utvrđenih ili suspektnih stafilokoknih infekcija. Ove situacije obuhvataju: započinjanje terapije teških infekcija kada se sumnja da je uzročnik infekcije Gram-negativni mikroorganizam ili stafilokok, kad je pacijent alergičan na druge antibiotike, kao i u slučajevima mešovite infekcije stafilokokama i Gram-negativnim mikroorganizmima.

1 od 12

Terapija amikacinom se može započeti i pre dobijanja rezultata antibiograma. Hirurške procedure treba sprovoditi u slučajevima kada su indikovane.

Treba uzeti u obzir zvaničnesmernice o adekvatnojupotrebi antibiotika. 4.2. Doziranje i način primene

Amikacin injekcije se mogu primenjivati intramuskularno ili intravenski.

Amikacin ne treba mešati sa drugim lekovima, već se primenjuje zasebno, u preporučenoj dozi i preporučenim načinom primene.

Pre terapije je potrebno izmeriti telesnu masu pacijenta, da bi se mogla izračunati pravilna doza leka.

Bubrežnu funkciju treba procenjivati merenjem koncentracije serumskog kreatinina ili izračunavanjem klirensa endogenog kreatinina. Određivanje koncentracije azotnih materija u krvi je mnogo manje pouzdan metod za procenu bubrežne funkcije. Bubrežnu funkciju treba kontrolisati periodično u toku terapije.

Kad god je moguće treba odrediti koncentraciju amikacina u krvi, da bi se obezbedila adekvatna, ali ne i prekomerna doza leka. Poželjno je naizmenično meriti maksimalnu i minimalnu koncentraciju leka u serumu tokom terapije. Treba izbegavati maksimalne koncentracije preko 35 mikrograma/mL (30-90 minuta nakon injekcije) i minimalne koncentracije leka iznad 10 mikrograma/mL (neposredno pre primene sledeće doze). Dozu leka treba prilagoditi, kao što je naznačeno. Kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom lek se može primeniti u jednoj dnevnoj dozi. U tom slučaju maksimalna koncentracija amikacina može da bude veća od 35 mikrograma/mL.

Kod većine infekcija preporučuje se intramuskularna primena, ali kod infekcija koje ugrožavaju život, ili u slučaju da intramuskularna primena nije moguća, može se primenjivati intravenski, kao spora bolus injekcija (2-3 minuta) ili infuzija (0,25% tokom 30 minuta).

Intramuskularna ili intravenska primena

Pri preporučenoj dozi, nekomplikovane infekcije izazvane osetljivim mikroorganizmima bi trebalo da odgovore na terapiju u roku od 24-48 sati. U slučaju da klinički odgovor izostane u roku od 3-5 dana, treba primenitialternativnu terapiju.

Ukoliko je neophodno, odgovarajući rastvarači za intravensku primenu su 0,9% NaCl i 5% glukoza. Jednom pripremljen rastvor je neophodno odmah primeniti.

Odrasli i deca starija od 12 godina: preporučena intramuskularna ili intravenska doza za odrasle ili adolescente sa normalnom funkcijom bubrega (klirens kreatinina ≥50 mL/min) je 15 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza ili podeljena u dve jednake doze od 7,5 mg/kg, na svakih 12 sati. Ukupna dnevna doza ne sme da pređe 1,5 g. Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoje podaci koji bi podržali doziranje jednom dnevno.

Deca starosti od 4 nedelje do 12 godina: preporučena intramuskularna ili intravenska (spora intravenska infuzija) doza za decu sa normalnom funkcijom bubrega je 15-20 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza ili podeljena u dve jednake doze od 7,5 mg/kg, na svakih 12 sati. Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoje podaci koji bi podržali doziranje jednom dnevno.

Novorođenčad: početna udarna doza je 10 mg/kg, nakon kojese primenjuje 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti odeljke4.4 i 5.2).

Prevremeno rođene bebe: preporučena doza je 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti odeljke4.4 i 5.2).

Uobičajeno trajanje terapije je 7 do 10 dana. Ukupna dnevna doza leka, primenjenog i intramuskularno i intravenski, ne treba da prelazi 15-20 mg/kg dnevno. U slučaju teških i komplikovanih infekcija, kada se razmatra trajanje terapije duže od 10 dana, treba ponovo proceniti primenu amikacina. Ukoliko se nastavi sa lečenjem, neophodno je pratiti funkciju bubrega, sluha i centra za ravnotežu, kao i koncentraciju amikacina u serumu.

2 od 12

Ukoliko tokom 3-5 dana nema kliničkog odgovora, potrebno je prekinuti terapiju i ponovo uraditi antibiogram. Neuspeh terapije može da nastane zbog rezistencije mikroorganizama ili zbog prisustva apscesa koji zahtevaju hiruršku drenažu.

Intravenska primena

Kod odraslih, rastvor za infuziju se primenjuje tokom 30 do 60 minuta. Posebne preporuke za intravensku primenu

Kod pedijatrijskih pacijenata količina korišćenog rastvarača zavisi od količine amikacina koju pacijent podnosi. Rastvor treba primeniti u obliku infuzije tokom 30 do 60 min. Infuziju odojčadi treba davati tokom 1 do 2 sata.

Stariji pacijenti

Amikacin se izlučuje putem bubrega. Kada god je moguće, potrebno je proceniti funkciju bubrega i prilagoditi dozu na način koji je opisan ispod (Oštećena funkcija bubrega).

Infekcije opasne po život i/ili one koje prouzrokuje Pseudomonas

Doza za odrasle se može povećati na 500 mg svakih 8 sati, ali ne sme preći 1,5 g dnevno, niti se sme davati duže od 10 dana. Maksimalna doza za odrasle od 15 g se ne sme prekoračiti.

Infekcije urinarnog trakta (osim Pseudomonas infekcija)

7,5 mg/kg dnevno podeljeno u dve jednake doze (što je ekvivalentno 250 mg dva puta dnevno kod odraslih). Budući da se aktivnost amikacina povećava sa povećanjem pH, istovremeno se mogu dati lekovi za alkalizaciju urina.

Oštećena funkcija bubrega

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina < 50 mL/min) nije poželjna primena ukupne preporučene doze amikacina u vidu jedne dnevne doze, jer pacijenti mogu biti produženo izloženi velikim koncentracijama leka. Videti u nastavku teksta prilagođavanje doze kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega.

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega koji lek primaju obično u dve ili tri podeljene dnevne doze, potrebno je pratiti koncentraciju amikacina u serumu, kad god je to moguće. Kod ovih pacijenata dozu treba prilagoditi na taj način što se ili smanjuje doza leka koja se primenjuje u preporučenim (fiksnim) intervalima ili se produžavaju intervali između preporučenih doza.

Obe metode su zasnovane na vrednosti klirensa kreatinina ili vrednosti kreatinina u serumu pacijenta, s obzirom na činjenicu da je utvrđena korelacija između ovih vrednosti i poluvremena eliminacije aminoglikozida kod pacijenata sa smanjenom funkcijom bubrega. Ovi režimi doziranja moraju biti korišćeni uz pažljivo kliničko i laboratorijsko praćenje pacijenta, a po potrebi ih treba modifikovati, uključujući korekciju u slučaju sprovođenja dijalize.

Primena preporučenih doza u produženim intervalimaizmeđu doza:

Ukoliko nije moguće odrediti klirens kreatinina, a stanje pacijenta je stabilno, onda se dozni interval u satima za preporučenu dozu (ona koja bi se primenila kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, tj. 7,5 mg/kg, dva puta dnevno), može izračunati množenjem vrednosti serumskog kreatinina (mg/100 mL) sa 9; npr. ako je vrednost serumskog kreatinina 2 mg/100 mL, onda se preporučena pojedinačna doza (7,5 mg/kg) primenjuje svakih 18 sati.

Koncentracija serumskog kreatinina (mg/100 mL) 1,5

2,0 2,5 3,0

3,5 x 9 = 4,0

4,5

Interval između doza (7,5 mg/kg, i.m.) amikacina (sati)

13,5 18,0 22,5 27,0 31,5 36,0 40,5

3 od 12

5,0 45,0 5,5 49,5 6,0 54,0

S obzirom na to da bubrežna funkcija može značajno da varira tokom terapije, koncentraciju serumskog kreatinina treba često meriti, a dozni režim modifikovati, ukoliko je neophodno.

Primena smanjenih doza u fiksnim intervalima između doza

Doza leka se mora smanjiti, ukoliko je poželjna primena injekcija amikacina u preporučenim doznim intervalima, a bubrežna funkcija je oštećena. Kod ovih pacijenata je potrebno meriti koncentraciju amikacina u serumu, da bi se obezbedila pravilna primena i izbegla prekomerna koncentracija leka u serumu. Ukoliko metode za određivanje koncentracije amikacina u plazmi nisu dostupne, a stanje pacijenta je stabilno, onda se za određivanje adekvatne doze leka, mogu koristiti serumski kreatinin i klirens kreatinina kao pouzdani parametri stepena oštećenja bubrežne funkcije.

Terapiju treba započeti primenom udarne doze od 7,5 mg/kg. Ova inicijalna doza je ista kao doza koja se preporučuje pacijentima sa normalnom bubrežnom funkcijom, kao što je opisano u tekstu iznad.

Da bi se odredila doza održavanja, koja se primenjuje na svakih 12 sati, udarnu dozu treba smanjiti proporcionalno smanjenju klirensa kreatinina pacijenta:

Doza održavanja na svakih 12 sati: utvrđeni klirens kreatinina (mL/min) x izračunata udarna doza (mg)

normalni klirens kreatinina (mL/min)

Alternativno, smanjenje doze koje se primenjuje na 12 sati (kod pacijentata kod kojih su poznate vrednosti kreatinina u serumu u stanju ravnoteže), se može odrediti na taj način što se normalna preporučena doza podeli sa vrednošću serumskog kreatinina.

Gore navedene preporuke nisu obavezujuće, već su samo vodič za doziranje kod onih pacijenata kod kojih određivanje amikacina u serumu nije moguće.

Intraperitonealna primena

Nakon eksplorativnog postupka kod utvrđenog peritonitisa ili nakon kontaminacijeperitoneuma nastale zbog izlivanja crevnog sadržaja za vreme operativnog zahvata, amikacin se može upotrebiti kao sredstvo za irigaciju nakon prestanka dejstva anestezije u koncentracijama od 0,25% (2,5 mg/mL). Intraperitonealna primena se ne preporučuje kod male dece.

Ostali načini primene

Amikacin se u koncentraciji od 0,25% (2,5 mg/mL) može koristiti i kao rastvor za ispiranje šupljina apscesa, pleuralne šupljine, peritoneuma i moždanih komora.

Amikacin je kontraindikovan kod pacijenata sa poznatom preosetljivošću na amikacin ili na bilo koju od pomoćnih supstanci navedenih u odeljku 6.1.

Primena bilo kog aminoglikozida je kontraindikovana kod pacijenata sa istorijom preosetljivosti ili ozbiljnih toksičnih reakcija na aminoglikozide, jer postoji ukrštena preosetljivost na lekove iz iste grupe.

Aminoglikozidi mogu otežati neuromuskularnu transmisiju i ne treba ih primenjivati kod pacijenata sa mijastenijomgravis.

Neophodan je oprez kod pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom, oštećenjem sluha, poremećajem ravnoteže i smanjenom glomerularnom filtracijom. Pacijenti koji parenteralno primaju aminoglikozide,

4 od 12

moraju biti pod strogim kliničkim nadzorom zbog potencijalne ototoksičnosti i nefrotoksičnosti ovih lekova. Nije ustanovljena bezbednost pri primeniovog leka dužeod 14 dana.

Pre početka lečenja je potrebno uraditi audiogram i ponoviti ga u toku lečenja, ukoliko se očekuje da terapija traje 7 dana ili duže kod pacijenta sa oštećenjem bubrežne funkcije ili 10 dana kod ostalih pacijenata.

Nefrotoksičnost

Aminoglikozidi su potencijalno nefrotoksični. Nefrotoksičnost je nezavisna od maksimalne koncentracije leka u plazmi. Rizik od pojave nefrotoksičnosti je veći kod pacijenata sa oštećenjem bubrežne funkcije, kod primene većih doza ili u toku produžene terapije.

Pacijente je potrebno dobro hidrirati, dok funkciju bubrega treba ispitati uobičajenim metodama pre početka lečenja, a zatim i svakodnevno tokom lečenja. Potrebno je smanjiti dozu, ukoliko se jave znaci poremećaja funkcije bubrega kao što su kristali, eritrociti i leukociti u urinu, albuminurija, smanjenje klirensa kreatinina, smanjenje specifične gustine urina, povećanje azotnih materija u krvi i serumskog kreatinina ili oligurija. Ukoliko dođe do povećanja azotemije ili progresivnog smanjenja diureze, lečenje treba prekinuti.

Stariji pacijenti mogu imati oslabljenu bubrežnu funkciju koja ne mora biti vidljiva na osnovu rezultata rutinskih skrining testova (npr. vrednost azotnih materija u krvi i serumski kreatinin). U ovom slučaju je mnogo korisnije određivanje klirensa kreatinina. Redovno praćenje bubrežne funkcije je naročito važno kod starijih pacijenata na terapijiaminoglikozidima.

Funkciju bubrega i osmog kranijalnog nerva treba pažljivo pratiti, naročito kod pacijenata sa poznatim ili suspektnim oštećenjem bubrežne funkcije na početku lečenja, kao i kod pacijenata sa inicijalno očuvanom funkcijom bubrega koji tokom terapije razviju znakove bubrežne disfunkcije. Kad god je moguće, treba odrediti koncentraciju amikacina u krvi, da bi se obezbedila adekvatna i izbegla potencijalno toksična koncentracija leka. Potrebna je biohemijska analiza urina, u cilju otkrivanja smanjene specifične gustine, povećanog izlučivanja proteina i prisustva ćelija ili kristala u urinu. Periodično treba meriti koncentraciju azotnih materija u krvi i serumskog kreatinina ili odrediti klirens kreatinina. Kad god je moguće, treba uraditi i niz audiograma kod pacijenata dovoljno starih za ovu vrstu analize, a naročito kod visokorizičnih pacijenata. Ukoliko dođe do pojave ototoksičnosti (vrtoglavica, vertigo, zujanje u ušima, bubnjanje u ušima i gubitak sluha) ili nefrotoksičnosti, lečenje treba prekinuti ili prilagoditi dozu.

Treba izbegavati istovremenu i/ili sekvencijalnu sistemsku, oralnu ili topikalnu primenu drugih neurotoksičnih ili nefrotoksičnih lekova, a posebno lekova kao što su bacitracin, cisplatin, amfotericin B, cefaloridin, paromomicin, viomicin, polimiksin B, kolistin, vankomicin i drugi aminoglikozidi. Duboka starost i dehidratacija su dodatni faktorikoji mogu povećati rizik od toksičnosti.

Pacijente sa postojećim oštećenjem funkcije bubrega treba ispitati uobičajenim metodama pre započinjanja terapije, a zatim i svakodnevno tokom lečenja. Dnevne doze je potrebno smanjiti i/ili produžiti interval između doza u zavisnosti od koncentracije serumskog kreatinina, da bi se izbegla akumulacija preterano visokih koncentracija leka u krvi i smanjio rizik od ototoksičnosti. Redovno praćenje koncentracije leka u serumu, kao i bubrežne funkcije je naročito važno kod starijih pacijenata koji mogu imati smanjenu bubrežnu funkciju, a koja ne mora biti vidljiva rutinskim skrining testovima (npr. urea i serumski kreatinin).

Neurotoksičnost

Neurotoksičnost, ispoljena u vidu vestibularne i/ili bilateralne ototoksičnosti, se može javiti kod pacijenta koji su lečeni aminoglikozidima. Rizik od pojave ototoksičnosti izazvane aminoglikozidima, je veći kod pacijenata sa oštećenjem bubrežne funkcije, primene većih doza ili u toku terapije duže od 5-7 dana, čak i kod zdravih osoba. Obično se prvo javlja gubitak sluha za tonove visoke frekvence, koji se može otkriti jedino audiometrijskim ispitivanjem. Može se javiti i vertigo, kao posledica vestibularnog oštećenja. Drugi znaci neurotoksičnosti uključuju osećaj trnjenja, mravinjanja, podrhtavanja mišića i konvulzije.

Ototoksičnost

Rizik od pojave ototoksičnosti izazvane aminoglikozidima se povećava sa stepenom izloženosti konstantno visokim maksimalnim ili visokim koncentracijama leka u serumu pre primene naredne doze leka. Pacijenti kod kojih se javi kohlearno ili vestibularno oštećenje, ne moraju u toku lečenja imati simptome koji bi ih upozorili na oštećenje osmog kranijalnog nerva, već se nakon prekida lečenja može javiti totalni ili parcijalni

5 od 12

ireverzibilni bilaterani gubitak sluha ili izražen vertigo. Ototoksičnost izazvana aminoglikozidima je obično ireverzibilna.

Pacijenti sa mutacijama mitohondrijalne DNK, (naročito supstitucijom A u G u okviru nukleotida 1555 u 12S rRNK genu) mogu imati povećan rizik od ototoksičnosti, čak i kada se vrednosti aminoglikozida u serumu pacijenta nalaze unutar preporučenih granica. Kod ovih pacijenata treba razmotriti primenu alternativneterapije.

U slučaju da postoje porodična istorija relevantnih mutacija ili gluvoće izazvane aminoglikozidima, treba razmotriti primenu alternativne terapijeili genetsko testiranje pre primene leka.

Neuromuskularnatoksičnost

Prijavljeni su slučajevi neuromuskularne blokade i respiratorne paralize nakon parenteralne primene, lokalne instilacije (npr. ortopedska i abdominalna irigacija ili lokalno lečenje empijema), kao i nakon oralne primene aminoglikozida. Treba uzeti u obzir mogućnost pojave respiratorne paralize kod pacijenata koji primaju aminoglikozide bilo kojim putem primene, a naročito kod pacijenata koji istovremeno primaju anestetike, miorelaksanse, kao što su tubokurarin, sukcinilholin, dekametonijum, atrakurijum, rokuronijum, vekuronijum; ili obilne transfuzije krvi antikoagulisane citratom. Ukoliko dođe do pojave neuromuskularne blokade, treba primeniti soli kalcijuma (neutrališu dejstvo aminoglikozida na razvoj respiratorne paralize), mada može biti neophodna i mehanička ventilacija. Neuromuskularna blokada i muskularna paraliza zapažena je kod laboratorijskih životinja kojima su primenjivane velike doze amikacina.

Amikacin se ne sme primenjivati kod pacijenata sa mijastenijom gravis. Neophodan je oprez prilikom primene aminoglikozida kod pacijenata sa muskularnim poremećajima, kao što je parkinsonizam. Ovi lekovi mogu pogoršati mišićnu slabost, usled njihovog potencijalnog dejstva na neuromuskulanu spojnicu, koje je slično kurareu.

Alergijske reakcije

Amikacin treba primenjivati sa oprezom kod pacijenata sa subkliničkim renalnim oštećenjem ili oštećenjem osmog kranijalnog nerva uzrokovanim primenom drugih nefrotoksičnih i/ili ototoksičnih lekova kao što su streptomicin, dihidrostreptomicin, gentamicin, tobramicin, kanamicin, neomicin, polimiksin B, kolistin, cefaloridin ili viomicin, jer toksičnost može biti aditivna. Kod ovih pacijenata amikacin treba koristiti samo ukoliko lekar proceni da terapijska korist prevazilazi potencijalne rizike.

Velike doze amikacina primenjene u toku hirurške intervencije mogu izazvati prolazni mijastenični sindrom.

Lek Amikacin Galenika sadrži natrijum-metabisulfit (E223), koji može izazvati alergijske reakcije, uključujući simptome anafilakse i životno ugrožavajuće ili manje ozbiljne astmatične epizode kod određenog broja osetljivih ljudi. Ukupna prevalenca preosetljivosti na sulfite u opštoj populaciji nije česta i verovatnoje niska. Preosetljivost na sulfite se češće sreće kod osoba sa astmom nego u opštoj populaciji.

Primena leka kod dece

Aminoglikozidi se primenjuju sa posebnim oprezom kod prevremeno rođene dece i novorođenčadi zbog nezrelosti bubrežnog sistema, usledčega je produženo poluvreme eliminacije leka.

Drugo

Aminoglikozidi se brzo i skoro u potpunosti resorbuju nakon topikalne primene, osim sa sluznice mokraćne bešike, u toku hirurških intervencija. Prijavljeni su slučajevi ireverzibilne gluvoće, bubrežne insuficijencije i smrti usled neuromuskularne blokade nakon irigacije velikih i malih hirurških polja rastvorom aminoglikozida.

Kao i u slučaju primene drugih antibiotika, upotreba amikacina može dovesti do umnožavanja neosetljivih mikroorganizama. U tom slučaju je potrebno primeniti odgovarajuću terapiju.

Prijavljeni su slučajevi makularnih infarktacija koje mogu da dovedu do trajnog gubitka vida, nakon intravitrealne primene (primena injekcije u oko) amikacina.

Jedna ampula leka Amikacin Galenika 100 mg/2 mL sadrži približno 0,13 mmol natrijuma (3,08 mg), a leka Amikacin Galenika 500 mg/2 mL sadrži približno 0,65 mmol natrijuma (14,96 mg), odnosno suštinski je bez natrijuma.

6 od 12

Treba izbegavati istovremenu ili uzastopnu, sistemsku ili topikalnu primenu amikacina sa drugim potencijalnim ototoksičnim ili nefrotoksičnim lekovima, naročito bacitracinom, cisplatinom, amfotericinom B, ciklosporinom, takrolimusom, cefaloridinom, paromomicinom, viomicinom, polimiksinom B, kolistinom, vankomicinom ili drugim aminoglikozidima, zbog mogućeg aditivnog dejstva. Ukoliko se istovremena primena ne može izbeći, potrebno je pažljivo praćenje.

Povećana nefrotoksičnost je zabeležena nakon istovremene parenteralne primene aminoglikozida i cefalosporina. Istovremena primena cefalosporina može dovesti do prividno povećanih vrednosti serumskog kreatinina.

Istovremenu primenu aminoglikozida sa jakim diureticima (etakrinska kiselina, furosemid) treba izbegavati, jer diuretici sami po sebi mogu izazvati ototoksičnost. Dodatno, intravenska primena diuretika potencira toksičnost aminoglikozida promenomkoncentracijeantibiotika u serumu i tkivima.

U in vitro uslovima, mešanje aminoglikozida i beta-laktamskih antibiotika (penicilina ili cefalosporina) može dovesti do značajne međusobne inaktivacije ovih lekova. Takođe može doći do smanjenja serumske aktivnosti, ukoliko se ovi lekovi primenjuju istovremeno, odvojenim putevima aplikacijein vivo. Inaktivacija aminoglikozida je klinički značajna samo kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrežne funkcije. Inaktivacija se može nastaviti i u uzorcima telesnih tečnosti koji se prikupljaju za analizu, što dovodi do netačnih rezultata o koncentraciji aminoglikozida. Sa takvim uzorcima je potrebno adekvatno rukovati (odmahanalizirati, zamrznutiili tretirati sa beta-laktamazama).

Ukoliko se aminoglikozidi primenjuju istovremeno sa bisfosfonatima, povećan je rizik od hipokalcemije.

Ukoliko se aminoglikozidi primenjuju istovremeno sa jedinjenjima platine, postoji povećan rizik od nefrotoksičnosti, a verovatno i od ototoksičnosti.

Tiamin (vitamin B1), primenjen istovremeno sa aminoglikozidima, može biti razgrađen reakcijom sa natrijum-metabisulfitom (E223), koji se nalazi u sastavu leka.

Intraperitonealna primena amikacina se ne preporučuje kod pacijenata koji su pod dejstvom anestetika ili miorelaksantnih lekova (etar, halotan, d-tubokurarin, sukcinilholin i dekametonijum), jer može doći do neuromuskularne blokade i posledične respiratorne depresije.

Indometacin može povećati koncentraciju amikacina kod novorođenčadi. 4.6. Plodnost, trudnoća i dojenje

Trudnoća

Nije utvrđena bezbednost primene amikacina u trudnoći. Amikacin se trudnicama i novorođenčadi može primenjivati samo kada je neophodno i pod medicinskim nadzorom(videti odeljak 4.4).

Postoje ograničeni podaci o upotrebi aminoglikozida u trudnoći. Aminoglikozidi mogu oštetiti fetus. Oni prolaze placentu i zabeleženi su slučajevi totalne, ireverzibilne, bilateralne kongenitalne gluvoće kod dece čije su majke primale streptomicin tokom trudnoće. Zabeleženi su neželjeni efekti kod fetusa i novorođenčadi čije su majke lečene drugim aminoglikozidima, te se potencijalni rizik ne može isključiti. Ukoliko se amikacin primeni tokom trudnoće, ili pacijentkinja ostanetrudna tokom primene ovog leka, treba proceniti potencijalni rizik po fetus.

Dojenje

Amikacin se izlučuje u humano mleko. Potrebno je doneti odluku o prekidu dojenja ili terapije. Plodnost

U studijama reproduktivne toksičnosti na miševima i pacovima nije zabeležen uticaj na fertilitet ili fetalna toksičnost.

7 od 12

Nisu sprovedene studije o uticaju na psihofizičke sposobnosti prilikom upravljanja motornim vozilom i rukovanja mašinama. S obzirom na pojavu određenih neželjenih dejstava (videti odeljak 4.8), lek može umanjiti sposobnost upravljanja motornim vozilom i rukovanja mašinama.

Lista neželjenih dejstava je prikazana na osnovu MedDRA klasifikacije, prema sistemima organa i na osnovu učestalosti ispoljavanja: veoma česta (≥ 1/10); česta (≥ 1/100 i < 1/10); povremena (≥ 1/1000 i < 1/100); retka (≥ 1/10000 i < 1/1000); veoma retka (< 1/10000), nepoznata (ne može se proceniti na osnovu raspoloživih podataka).

a videti odeljak4.4

b amikacin nije namenjen za intravitrealnu primenu. Slepilo i infarkt retine prijavljeni su nakon intravitrealne primene amikacina (injekcija u oko).

Svi aminoglikozidi potencijalno mogu da dovedu do ototoksičnosti, nefrotoksičnosti i neuromuskularne blokade. Toksičnost aminoglikozida se češće ispoljava kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, pacijenata koji istovremeno primaju druge ototoksične ili nefrotoksične lekove ili kod pacijenata koji primaju

8 od 12

aminoglikozide tokom dužeg vremenskog perioda i/ili primaju doze veće od preporučenih (videti odeljak 4.4).

Promene funkcije bubrega su uglavnom reverzibilne po obustaviterapije.

Toksično dejstvo leka na osmi kranijalni nerv dovodi do gubitka sluha i/ili poremećaja ravnoteže. Amikacin prvenstveno ima toksično dejstvo na auditivnu funkciju. Kohlearno oštećenje obuhvata gluvoću pri visokim frekvencama, koja se obično javlja pre kliničkog ispoljavanja gluvoće, koja se može dijagnostikovati audiometrijom (videti odeljak4.4).

Prijavljeni su slučajevi makularnih infarktacija koje mogu dovesti do trajnog gubitka vida, nakon intravitrealne primene (primena injekcije u oko) amikacina.

Pri primeni leka u preporučenim dozama i uz adekvatne mere opreza, učestalost toksičnih reakcija (kao što su tinitus, vertigo, parcijalna reverzibilna gluvoća, osip, groznica, glavobolja, parestezije, mučnina i povraćanje) je mala. Retko su prijavljene promene u urinu kao posledica renalne iritacije (albumin, kristali, crvena i bela krvna zrnca), azotemija i oligurija.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

fax: +381 11 39 51 131 website: www.alims.gov.rs

e-mail: [email protected]

U slučaju predoziranja, postoji rizik od nefrotoksičnosti, ototoksičnosti i neurotoksičnosti (neuromuskularna blokada). Neuromuskularna blokada sa zastojem disanja zahteva odgovarajuće lečenje, koje obuhvata primenu jona kalcijuma (npr. glukonat ili laktobionat u 10-20% rastvoru) (videti odeljak 4.4). U slučaju predoziranja ili toksične reakcije, peritonealna dijaliza ili hemodijaliza mogu pomoći u uklanjanju amikacina iz krvi. Koncentracije amikacina se takođe smanjuju u toku kontinuirane arteriovenske hemofiltracije. Kod novorođenčadi se može razmotriti i zamena krvi.

Farmakoterapijska grupa: Aminoglikozidni antibakterijski lekovi ATC šifra: J01GB06

Amikacin je polusintetski aminoglikozidni antibiotik, derivat Kanamicina A. Deluje na širok spektar Gram-negativnih mikroorganizama, uključujući Pseudomonas spp., Escherichia coli i pojedine Gram-pozitivne mikroorganizme, npr. Staphylococcus aureus.

Aminoglikozidni antibiotici deluju baktericidno. Iako tačan mehanizam dejstva nije u potpunosti razjašnjen, smatra se da lek inhibira sintezu proteina kod osetljivih bakterija, vezujući se ireverzibilno za 30S subjedinicu ribozoma.

Nakon intramuskularne primene, amikacin se brzo resorbuje. Maksimalne koncentracije u plazmi od približno20 mikrograma/mL sepostižu 1 sat nakon i.m. primene doze od 500 mg. Nakon 10 sati od injekcije koncentracija leka je oko 2 mikrograma/mL.

9 od 12

Za proteine u serumu se vezuje 20% leka ili manje, a serumske koncentracije za osetljive mikroorganizme ostaju u baktericidnom opsegu tokom 10-12 sati.

Pojedinačne doze od 500 mg primenjene u obliku i.v. infuzije u trajanju od 30 minuta, daju srednje maksimalne koncentracije u serumu od 38 mikrograma/mL na kraju infuzije. Ponovljene infuzije ne dovode do akumulacije leka kod odraslih osoba sa normalnom bubrežnom funkcijom. Ipak, smanjena bubrežna funkcija dovodi do akumulacije leka.

Kod odraslih osoba sa normalnom bubrežnom funkcijom, poluvreme eliminacije iz plazme je 2 – 3 sata. 94-98% pojedinačne i.m ili i.v doze leka izlučuje se neizmenjeno glomerularnom filtracijom tokom 24 sata. Nakon pojedinačne doze od 250 mg primenjene intramuskularno, koncentracije u urinu su oko 563 mikrograma/mL u prvih 6 sati i 163 mikrograma/mL tokom narednih 6 do 12 sati. Srednje koncentracije u urinu nakon pojedinačne doze od 500 mg primenjene intramuskularno iznose oko 832 mikrograma/mL kod odraslih osoba sa normalnom bubrežnom funkcijom.

Amikacin difunduje kroz ekstracelularne tečnosti i izlučuje se putem urina nepromenjen, najviše glomerularnom filtracijom. Nakon parenteralne primene, amikacin se distribuira u pleuralnu i amnionsku tečnost, kao i u peritonealnu šupljinu.

Podaci iz studija primene višestrukih dnevnih doza pokazuju da su koncentracije leka u cerebrospinalnoj tečnosti kod zdrave odojčadi približno 10 do 20% serumske koncentracije, a kod meningitisa mogu dostići i 50%.

Intramuskularna i intravenska primena

Kod novorođenčadi i naročito kod nedonoščadi, bubrežna eliminacija amikacina je smanjena.

U studiji na novorođenčadi (starosti 1 do 6 dana), koji su grupisani na osnovu telesne mase pri rođenju (< 2000, 2000-3000 g i više od 3000 g), amikacin je primenjen intramuskularno i/ili intravenski u dozi od 7,5 mg/kg. Klirens kod novorođenčadi telesne mase > 3000 g je bio 0,84 mL/min/kg, a terminalno poluvreme eliminacije oko 7 sati. U ovoj grupi, inicijalni volumen distribucije i volumen distribucije u stanju ravnoteže iznosili su 0,3 mL/kg odnosno 0,5 mL/kg. U grupi novorođenčadi sa manjom telesnom masom, klirens po kilogramu je manji, a poluvreme eliminacije duže. Pri ponovljenom doziranju svakih 12 sati, u svim gore navedenim grupama nije pokazana akumulacija nakon 5 dana.

Nema podataka od značaja koji već nisu navedeni ostalim odeljcima Sažetka karakteristika leka.

Natrijum-metabisulfit (E223); Natrijum-citrat;

Sumporna kiselina; Voda za injekcije.

Lek AmikacinGalenika je inkompatibilan sa nekim penicilinima i cefalosporinima, amfotericinom, hlortiazid-natrijumom, eritromicinom, heparinom, nitrofurantoin-natrijumom, feniton-natrijumom, tiopenton-natrijumom, varfarin-natrijumom i u zavisnosti od sastava i količine pomoćnih supstanci u leku sa tetraciklinima, vitaminima B grupe, vitaminom C i kalijum-hloridom.

Povremeno, amikacin može biti indikovan istovremeno sa drugim antibakterijskim lekovima kod mešovitih ili superinfekcija. U tom slučaju amikacin se ne sme mešati sa drugim antibakterijskim lekovima u istom špricu, infuzionoj boci ili drugoj opremi. Svaki lek treba primeniti odvojeno.

Rok upotrebe nakon prvog otvaranja/razblaživanja: upotrebiti odmah.

10 od 12

Infuzionirastvor se priprema kao 0,25%rastvor amikacina u 0,9% rastvoru natrijum-hlorida za injekcije, 5% rastvor glukoze.

S mikrobiološke tačke gledišta rastvor treba primeniti odmah nakon pripreme za upotrebu. Ukoliko se odmah ne upotrebi, odgovornost za vreme i uslove čuvanja pre upotrebepreuzima korisnik i ne bi trebalo da bude duže od 24 sata na temperaturi 2 do 8 °C, osim ukoliko se razblaživanjevrši pod kontrolisanim i validiranim aseptičnim uslovima.

Lek se ne sme koristiti posle isteka roka označenog na pakovanju.

Za uslove čuvanja nakon prvog otvaranja/razblaživanja leka, videti odeljak 6.3. 6.5. Priroda i sadržaj pakovanja

Unutrašnje pakovanje je ampula (2 mL) od bezbojnog, neutralnog stakla I hidrolitičke grupe. Pet ampula je upakovano u providni PVC uložak.

Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalaze 2 providna PVC uloška sa po 5 ampula (ukupno10 ampula) i Uputstvo za lek.

Samo za jednokratnu upotrebu.

Svu neiskorišćenu količinu leka ili otpadnog materijala nakon njegove upotrebe treba ukloniti, u skladu sa važećim propisima.

Lek AmikacinGalenika je antibiotik i pripada grupi lekova, koji se nazivaju aminoglikozidi.

Lek AmikacinGalenika se koristi za lečenje ozbiljnih infekcija, izazvanih bakterijama osetljivim na amikacin.

Ukoliko ste alergični (preosetljivi) na amikacin ili na bilo koju od pomoćnih supstanci ovogleka (videti odeljak 6).

Ukoliko imate mijasteniju gravis (bolest koja dovodi do mišićne slabosti).

Ukoliko ste već imali alergijske ili toksične reakcije pri primeni lekova iz iste grupe antibiotika (npr. gentamicin, tobramicin itd).

Ukoliko niste sigurni da li se nešto od gore navedenog odnosi na Vas, posavetujte se sa lekarom pre primene leka AmikacinGalenika.

Upozorenja i mere opreza

Pre primene ovog leka posavetujte se sa lekaromukoliko:

imate neko oboljenje bubrega,

imate oštećenje sluha ili tinitus (zujanje ili zvonjava u ušima),

Vi ili neko iz Vaše porodice imate oboljenje izazvano mutacijom mitohondrijalne DNK (stanje izazvano varijacijama u genomu mitohondrija, dela ćelije odgovornog za stvaranje energije) ili gubitak sluha usled primene antibiotika. Određene mitohondrijalne mutacije mogu povećati rizik od gubitka sluha izazvanog primenom ovog leka.

ste alergični na sulfite.

Deca

Lek Amikacin Galenika treba primenjivati sa oprezom kod novorođenčadi i prevremeno rođene dece. Drugi lekovi i AmikacinGalenika

Kažite svom lekaru ako uzimate, donedavno ste uzimali ili ćete možda uzimati bilo koje druge lekove, uključujući i one koji se nabavljaju bez lekarskog recepta, a naročito sledeće:

diuretike(npr. furosemid ili etakrinska kiselina) (lekovi za izbacivanje tečnosti), ostale antibiotike koji mogu delovati na bubrege, sluh i ravnotežu,

anestetike i miorelaksanse (lekove koji sa koriste za anesteziju i opuštanje mišića), indometacin (antiinflamatorni lek),

antibiotike iz grupe beta-laktama (penicilini i cefalosporini), bisfosfonate (koriste se za lečenje osteoporoze),

preparate platine u hemioterapiji (npr. cisplatin), tiamin (vitaminB1).

Trudnoća, dojenje i plodnost

Ukoliko ste trudni ili dojite, mislite da ste trudni ili planirate trudnoću, posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom pre primene leka Amikacin Galenika. Vaš lekar će proceniti da li je očekivana korist od primene leka veća od potencijalnog rizika za Vašu bebu.

Upravljanje vozilima i rukovanje mašinama

Ukoliko Vam se javi bilo koje od neželjenih dejstava leka koje može smanjiti Vašu sposobnost upravljanja vozilima ili rukovanja mašinama (npr. vrtoglavica), nemojte upravljati motornim vozilom ili rukovati mašinama.

2 od 10

Pomoćne supstance sa potvrđenim dejstvom: natrijum-metabisulfit, natrijum.

Ovaj lek sadrži manje od 1 mmol (23 mg) natrijuma u jednoj ampuli, odnosno suštinski je bez natrijuma. Pomoćna supstanca natrijum-metabisulfit (E223) retko može uzrokovati teške reakcije preosetljivosti i bronhospazam.

Lek Amikacin Galenika se obično primenjuje u obliku injekcije u mišić. Može se takođe primeniti i u venu, u obliku injekcije ili u infuziji.

Lek Amikacin Galenika se može primeniti i tokom hirurške intervencije u trbušnu šupljinu. Takođe se koristi za ispiranje apscesa, grudnog koša i moždanih šupljina.

Vaš lekar će voditi računa da budete adekvatno hidrirani pre i za vreme lečenja. Doza

Lekar će odrediti dozu leka i koliko često morate primati lek. Možda će biti neophodno da sprovedete i određene laboratorijske testove.

Doza leka zavisi od godina života, tipa infekcije, stanja bubrega i sluha i primene drugih lekova. Lek se obično primenjuje 2 do 3 puta na dan, u trajanju do 10 dana.

Odrasli i deca starija od 12 godina: preporučena doza je 15 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza ili podeljena u dve jednake doze, od 7,5 mg/kg na 12 sati. Ukupna doza ne sme biti veća od 1,5 g. Kod odraslih, rastvor za infuziju se primenjuje tokom 30 do 60 minuta.

Deca uzrasta od 4 nedelje do 12 godina: preporučena doza je 15 - 20 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza ili podeljena u dve jednake doze od 7,5 mg/kg na 12 sati.

Novorođenčad: početna doza je 10 mg/kg, a nakon toga se primenjuje 7,5 mg/kg na 12 sati. Nedonoščad: preporučena doza je 7,5 mg/kg, na 12 sati.

U toku lečenja lekom Amikacin Galenika, povremeno može biti potrebno vršiti ispitivanja krvi i urina. Takođe ćete povremeno ispitivati sluh, pre i tokom terapije, kako bi se utvrdilo da li lek izaziva neželjene reakcije. U zavisnosti od rezultata ovih testova, lekar će Vam možda promeniti dozu leka.

Ako ste primiliviše lekaAmikacinGalenika nego što treba

Lek Amikacin Galenika će Vam primeniti kvalifikovani zdravstveni radnik (lekar ili medicinska sestra), koji će odrediti pravilnu dozu leka za Vas. Ukoliko ipak mislite da ste primili previše leka, razgovarajte sa lekarom ili medicinskom sestrom.

Kao i svi lekovi, ovaj lek može da prouzrokuje neželjena dejstva, iako ona ne moraju da se jave kod svih pacijenata koji uzimaju ovaj lek.

Odmah obavestite lekara ukoliko primetite neko od sledećih neželjenih dejstava, jer mogu biti ozbiljna. Možda će Vam trebati hitna lekarska pomoć.

Retka neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 1000 pacijenata koji uzimaju lek):

zujanje u ušima i gubitak sluha, smanjeno izlučivanje urina.

Neželjena dejstva nepoznateučestalosti(ne može se proceniti na osnovu dostupnih podataka):

ozbiljna alergijska reakcija – iznenadni osip praćen svrabom (koprivnjača), oticanje šaka, stopala, članaka, lica, usana, usta i grla (može se javiti otežano gutanje i disanje); možda ćete osetiti kao da gubite svest,

paraliza (oduzetost),

3 od 10

gluvoća,

nagli gubitak daha,

teškooštećenjebubrežne funkcije.

Ovo su ozbiljna neželjena dejstva koja mogu zahtevati hitnu medicinsku pomoć.

Ukoliko primetite neko od sledećih neželjenih reakcija, javite se lekaru što je pre moguće: Povremena neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 100 pacijenata koji uzimaju lek):

osip na koži,

mučnina i povraćanje,

porast broja bakterija ili gljivica otpornih(rezistentnih) na amikacin.

Retka neželjena dejstva (mogu da se jave kod najviše 1 na 1000 pacijenata koji uzimaju lek):

vrtoglavica ili vertigo, glavobolja,

povišena telesna temperatura,

smanjenje broja crvenih krvnih zrnaca (anemija), i povećanje broja određenih belih krvnih zrnaca (eozinofila) u krvi(eozinofilija),

smanjenje koncentracije magnezijuma u krvi, osećaj bockanja i mravinjanja, trnjenje,

podrhtavanje mišića, bol u zglobovima,

nizak krvni pritisak, svrab iliurtikarija.

Amikacin može izmeniti funkciju bubrega. Lekar će Vam povremeno kontrolisati krv i urin kako bi pratio promene uree i kreatinina u krvi i pojavu proteina i crvenih/belih krvnih zrnaca u urinu. Možda ćete morati kontrolisati i sluh.

Prijavljivanje neželjenih reakcija

Ukoliko Vam se ispolji bilo koja neželjena reakcija, potrebno je da o tome obavestite lekara, farmaceuta ili medicinsku sestru. Ovo uključuje i svaku moguću neželjenu reakciju koja nije navedena u ovom uputstvu. Prijavljivanjem neželjenih reakcija možete da pomognete u proceni bezbednosti ovog leka. Sumnju na neželjene reakcije možete da prijavite Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije Nacionalni centar za farmakovigilancu Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd

Republika Srbija

website: www.alims.gov.rs

e-mail: [email protected]

Ne smete koristiti lek Amikacin Galenika posle isteka roka upotrebe naznačenog na spoljašnjem pakovanju nakon „Važi do:“. Datum isteka roka upotrebe se odnosi na poslednji dan navedenog meseca.

Čuvati u originalnom pakovanju.

Rok upotrebe nakon prvog otvaranja/razblaživanja: upotrebiti odmah.

Neupotrebljivi lekovi se predaju apoteci u kojoj je istaknuto obaveštenje da se u toj apoteci prikupljaju neupotrebljivi lekovi od građana. Neupotrebljivi lekovi se ne smeju bacati u kanalizaciju ili zajedno sa komunalnim otpadom. Ove mere će pomoćiu zaštiti životne sredine.

4 od 10

Amikacin Galenika, 100 mg/2 mL, rastvor za injekciju/infuziju: 2 mL rastvora za injekciju/infuziju sadrži 100 mg amikacina. Amikacin Galenika, 500 mg/2 mL, rastvor za injekciju/infuziju: 2 mL rastvora za injekciju/infuziju sadrži 500 mg amikacina.

Pomoćne supstance su: natrijum-metabisulfit (E223); natrijum-citrat; sumporna kiselina; voda za injekcije.

Kako izgledalek AmikacinGalenika i sadržaj pakovanja Rastvor za injekciju/infuziju.

Sterilan, bistar, bezbojan do svetložut rastvor.

Unutrašnje pakovanje je ampula (2 mL) od bezbojnog, neutralnog stakla I hidrolitičke grupe. Pet ampula je upakovano u providni PVC uložak.

Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalaze 2 providna PVC uloška sa po 5 ampula (ukupno10 ampula) i Uputstvo za lek.

Nosilac dozvole i proizvođač GALENIKA AD BEOGRAD Batajnički drum b.b., Beograd, Srbija

Ovo uputstvo je poslednji put odobreno Jun, 2024.

Režim izdavanja leka:

Lek se može upotrebljavati u zdravstvenoj ustanovi.

Broj i datum dozvole:

AmikacinGalenika, 100 mg/2 mL, rastvor za injekciju/infuziju:000456511 2023 od 06.06.2024. AmikacinGalenika, 500 mg/2 mL, rastvor za injekciju/infuziju: 000456513 2023 od 06.06.2024.

SLEDEĆE INFORMACIJE NAMENJENE SU ISKLJUČIVO ZDRAVSTVENIM STRUČNJACIMA

Terapijske indikacije

Amikacin je polusintetski aminoglikozidni antibiotik koji deluje na širok spektar Gram-negativnih mikroorganizama, uključujući Pseudomonas spp.i neke Gram-pozitivne mikroorganizme.

5 od 10

Osetljivi Gram-negativni mikroorganizmi su Psudomonas aeruginosa, Escherichia coli, indol-pozitivni i indol-negativni Proteus spp., Klebsiella-Enterobacter-Serratia spp., Minea-Harralae, Citrobacter freundii, Salmonella, Shigella, Acinetobacter i Providencia spp.

Mnogi sojevi ovih Gram-negativnih mikroorganizama, koji su rezistentni na gentamicin i tobramicin, pokazuju in vitroosetljivost na amikacin.

NajvažnijiGram-pozitivni mikroorganizam osetljiv na amikacin je Staphilococcus aureus, uključujući i neke meticilin rezistentne sojeve. Amikacin pokazuje određenu aktivnost protiv ostalih Gram-pozitivnih mikroorganizama, uključujući neke sojeve Streptococcus pyogenes, Enterococci i Streptococcus pneumoniae.

Amikacin je indikovan u kratkotrajnom lečenju ozbiljnih infekcija izazvanih osetljivim sojevima Gram-negativnih bakterija, uključujući Pseudomonas spp. Iako amikacin ne predstavlja lek izbora u terapiji infekcija uzrokovanih stafilokokama, u nekim situacijama može biti indikovan za lečenje utvrđenih ili suspektnih stafilokoknih infekcija. Ove situacije obuhvataju: započinjanje terapije teških infekcija kada se sumnja da je uzročnik infekcije Gram-negativni mikroorganizam ili stafilokok, kad je pacijent alergičan na druge antibiotike, kao i u slučajevima mešovite infekcije stafilokokama i Gram-negativnim mikroorganizmima.

Terapija amikacinom se može započeti i pre dobijanja rezultata antibiograma. Hirurške procedure treba sprovoditi u slučajevima kada su indikovane.

Treba uzeti u obzir zvaničnesmernice o adekvatnojupotrebi antibiotika. Doziranje i način primene

Amikacin injekcije se mogu primenjivati intramuskularno ili intravenski.

Amikacin ne treba mešati sa drugim lekovima, već se primenjuje zasebno, u preporučenoj dozi i preporučenim načinom primene.

Pre terapije je potrebno izmeriti telesnu masu pacijenta, da bi se mogla izračunati pravilna doza leka.

Bubrežnu funkciju treba procenjivati merenjem koncentracije serumskog kreatinina ili izračunavanjem klirensa endogenog kreatinina. Određivanje koncentracije azotnih materija u krvi je mnogo manje pouzdan metod za procenu bubrežne funkcije. Bubrežnu funkciju treba kontrolisati periodično u toku terapije.

Kad god je moguće treba odrediti koncentraciju amikacina u krvi, da bi se obezbedila adekvatna, ali ne i prekomerna doza leka. Poželjno je naizmenično meriti maksimalnu i minimalnu koncentraciju leka u serumu tokom terapije. Treba izbegavati maksimalne koncentracije preko 35 mikrograma/mL (30-90 minuta nakon injekcije) i minimalne koncentracije leka iznad 10 mikrograma/mL (neposredno pre primene sledeće doze). Dozu leka treba prilagoditi, kao što je naznačeno. Kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom lek se može primeniti u jednoj dnevnoj dozi. U tom slučaju maksimalna koncentracija amikacina može da bude veća od 35 mikrograma/mL.

Kod većine infekcija preporučuje se intramuskularna primena, ali kod infekcija koje ugrožavaju život, ili u slučaju da intramuskularna primena nije moguća, može se primenjivati intravenski, kao spora bolus injekcija (2-3 minuta) ili infuzija (0,25% tokom 30 minuta).

Intramuskularna ili intravenska primena

Pri preporučenoj dozi, nekomplikovane infekcije izazvane osetljivim mikroorganizmima bi trebalo da odgovore na terapiju u roku od 24-48 sati. U slučaju da klinički odgovor izostane u roku od 3-5 dana, treba primenitialternativnu terapiju.

Ukoliko je neophodno, odgovarajući rastvarači za intravensku primenu su 0,9% NaCl i 5% glukoza. Jednom pripremljen rastvor je neophodno odmah primeniti.

Odrasli i deca starija od 12 godina: preporučena intramuskularna ili intravenska doza za odrasle ili adolescente sa normalnom funkcijom bubrega (klirens kreatinina ≥50 mL/min) je 15 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza ili podeljena u dve jednake doze od 7,5 mg/kg, na svakih 12 sati. Ukupna dnevna doza ne sme da pređe 1,5 g. Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoje podaci koji bi podržali doziranje jednom dnevno.

6 od 10

Deca starosti od 4 nedelje do 12 godina: preporučena intramuskularna ili intravenska (spora intravenska infuzija) doza za decu sa normalnom funkcijom bubrega je 15-20 mg/kg dnevno, koja može da se primeni kao jedna dnevna doza ili podeljena u dve jednake doze od 7,5 mg/kg, na svakih 12 sati. Kod pacijenata sa endokarditisom i febrilnom neutropenijom, doziranje treba da bude dva puta dnevno, jer ne postoje podaci koji bi podržali doziranje jednom dnevno.

Novorođenčad: početna udarna doza je 10 mg/kg, nakon kojese primenjuje 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti odeljkePosebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Farmakokinetički podaci Sažetka karakteristika leka).

Prevremeno rođene bebe: preporučena doza je 7,5 mg/kg svakih 12 sati (videti odeljkePosebna upozorenja i mere opreza pri upotrebi leka i Farmakokinetički podaciSažetka karakteristika leka).

Uobičajeno trajanje terapije je 7 do 10 dana. Ukupna dnevna doza leka, primenjenog i intramuskularno i intravenski, ne treba da prelazi 15-20 mg/kg dnevno. U slučaju teških i komplikovanih infekcija, kada se razmatra trajanje terapije duže od 10 dana, treba ponovo proceniti primenu amikacina. Ukoliko se nastavi sa lečenjem, neophodno je pratiti funkciju bubrega, sluha i centra za ravnotežu, kao i koncentraciju amikacina u serumu.

Ukoliko tokom 3-5 dana nema kliničkog odgovora, potrebno je prekinuti terapiju i ponovo uraditi antibiogram. Neuspeh terapije može da nastane zbog rezistencije mikroorganizama ili zbog prisustva apscesa koji zahtevaju hiruršku drenažu.

Intravenska primena

Kod odraslih, rastvor za infuziju se primenjuje tokom 30 do 60 minuta. Posebne preporuke za intravensku primenu

Kod pedijatrijskih pacijenata količina korišćenog rastvarača zavisi od količine amikacina koju pacijent podnosi. Rastvor treba primeniti u obliku infuzije tokom 30 do 60 min. Infuziju odojčadi treba davati tokom 1 do 2 sata.

Stariji pacijenti

Amikacin se izlučuje putem bubrega. Kada god je moguće, potrebno je proceniti funkciju bubrega i prilagoditi dozu na način koji je opisan ispod (Oštećena funkcija bubrega).

Infekcije opasne po život i/ili one koje prouzrokuje Pseudomonas

Doza za odrasle se može povećati na 500 mg svakih 8 sati, ali ne sme preći 1,5 g dnevno, niti se sme davati duže od 10 dana. Maksimalna doza za odrasle od 15 g se ne sme prekoračiti.

Infekcije urinarnog trakta (osim Pseudomonas infekcija)

7,5 mg/kg dnevno podeljeno u dve jednake doze (što je ekvivalentno 250 mg dva puta dnevno kod odraslih). Budući da se aktivnost amikacina povećava sa povećanjem pH, istovremeno se mogu dati lekovi za alkalizaciju urina.

Oštećena funkcija bubrega

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega (klirens kreatinina < 50 mL/min) nije poželjna primena ukupne preporučene doze amikacina u vidu jedne dnevne doze, jer pacijenti mogu biti produženo izloženi velikim koncentracijama leka. Videti u nastavku teksta prilagođavanje doze kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega.

Kod pacijenata sa oštećenjem funkcije bubrega koji lek primaju obično u dve ili tri podeljene dnevne doze, potrebno je pratiti koncentraciju amikacina u serumu, kad god je to moguće. Kod ovih pacijenata dozu treba prilagoditi na taj način što se ili smanjuje doza leka koja se primenjuje u preporučenim (fiksnim) intervalima ili se produžavaju intervali između preporučenih doza.

Obe metode su zasnovane na vrednosti klirensa kreatinina ili vrednosti kreatinina u serumu pacijenta, s obzirom na činjenicu da je utvrđena korelacija između ovih vrednosti i poluvremena eliminacije aminoglikozida kod pacijenata sa smanjenom funkcijom bubrega. Ovi režimi doziranja moraju biti korišćeni

7 od 10

uz pažljivo kliničko i laboratorijsko praćenje pacijenta, a po potrebi ih treba modifikovati, uključujući korekciju u slučaju sprovođenja dijalize.

Primena preporučenih doza u produženim intervalima između doza:

Ukoliko nije moguće odrediti klirens kreatinina, a stanje pacijenta je stabilno, onda se dozni interval u satima za preporučenu dozu (ona koja bi se primenila kod pacijenata sa normalnom bubrežnom funkcijom, tj. 7,5 mg/kg, dva puta dnevno), može izračunati množenjem vrednosti serumskog kreatinina (mg/100 mL) sa 9; npr. ako je vrednost serumskog kreatinina 2 mg/100 mL, onda se preporučena pojedinačna doza (7,5 mg/kg)

primenjuje svakih 18 sati.

Koncentracija serumskog kreatinina (mg/100 mL) 1,5

2,0 2,5 3,0

3,5 x 9 = 4,0

4,5 5,0 5,5 6,0

Interval između doza (7,5 mg/kg, i.m.) amikacina (sati)

13,5 18,0 22,5 27,0 31,5 36,0 40,5 45,0 49,5 54,0

S obzirom na to da bubrežna funkcija može značajno da varira tokom terapije, koncentraciju serumskog kreatinina treba često meriti, a dozni režim modifikovati, ukoliko je neophodno.

Primena smanjenih doza u fiksnim intervalima između doza

Doza leka se mora smanjiti, ukoliko je poželjna primena injekcija amikacina u preporučenim doznim intervalima, a bubrežna funkcija je oštećena. Kod ovih pacijenata je potrebno meriti koncentraciju amikacina u serumu, da bi se obezbedila pravilna primena i izbegla prekomerna koncentracija leka u serumu. Ukoliko metode za određivanje koncentracije amikacina u plazmi nisu dostupne, a stanje pacijenta je stabilno, onda se za određivanje adekvatne doze leka, mogu koristiti serumski kreatinin i klirens kreatinina kao pouzdani parametri stepena oštećenja bubrežne funkcije.

Terapiju treba započeti primenom udarne doze od 7,5 mg/kg. Ova inicijalna doza je ista kao doza koja se preporučuje pacijentima sa normalnom bubrežnom funkcijom, kao što je opisano u tekstu iznad.

Da bi se odredila doza održavanja, koja se primenjuje na svakih 12 sati, udarnu dozu treba smanjiti proporcionalno smanjenju klirensa kreatinina pacijenta:

Doza održavanja na svakih 12 sati: utvrđeni klirens kreatinina (mL/min) x izračunata udarna doza (mg)

normalni klirens kreatinina (mL/min)

Alternativno, smanjenje doze koje se primenjuje na 12 sati (kod pacijentata kod kojih su poznate vrednosti kreatinina u serumu u stanju ravnoteže), se može odrediti na taj način što se normalna preporučena doza podeli sa vrednošću serumskog kreatinina.

Gore navedene preporuke nisu obavezujuće, već su samo vodič za doziranje kod onih pacijenata kod kojih određivanje amikacina u serumu nije moguće.

Intraperitonealna primena

Nakon eksplorativnog postupka kod utvrđenog peritonitisa ili nakon kontaminacijeperitoneuma nastale zbog izlivanja crevnog sadržaja za vreme operativnog zahvata, amikacin se može upotrebiti kao sredstvo za irigaciju nakon prestanka dejstva anestezije u koncentracijama od 0,25% (2,5 mg/mL). Intraperitonealna primena se ne preporučuje kod male dece.

Ostali načini primene

8 od 10

Amikacin se u koncentraciji od 0,25% (2,5 mg/mL) može koristiti i kao rastvor za ispiranje šupljina apscesa, pleuralne šupljine, peritoneuma i moždanih komora.

Lista pomoćnih supstanci

Natrijum-metabisulfit (E223); Natrijum-citrat;

Sumporna kiselina; Voda za injekcije.

Inkompatibilnost

Lek AmikacinGalenika je inkompatibilan sa nekim penicilinima i cefalosporinima, amfotericinom, hlortiazid-natrijumom, eritromicinom, heparinom, nitrofurantoin-natrijumom, feniton-natrijumom, tiopenton-natrijumom, varfarin-natrijumom i u zavisnosti od sastava i količine pomoćnih supstanci u leku sa tetraciklinima, vitaminima B grupe, vitaminom C i kalijum-hloridom.

Povremeno, amikacin može biti indikovan istovremeno sa drugim antibakterijskim lekovima kod mešovitih ili superinfekcija. U tom slučaju amikacin se ne sme mešati sa drugim antibakterijskim lekovima u istom špricu, infuzionoj boci ili drugoj opremi. Svaki lek treba primeniti odvojeno.

Rok upotrebe 3 godine.

Rok upotrebe nakon prvog otvaranja/razblaživanja: upotrebiti odmah.

Infuzionirastvor se priprema kao 0,25% rastvor amikacina u 0,9% rastvoru natrijum-hlorida za injekcije, 5% rastvor glukoze.

S mikrobiološke tačke gledišta rastvor treba primeniti odmah nakon pripreme za upotrebu. Ukoliko se odmah ne upotrebi, odgovornost za vreme i uslove čuvanja pre upotrebe preuzima korisnik i ne bi trebalo da bude duže od 24 sata na temperaturi 2 do 8 °C, osim ukoliko se razblaživanjevrši pod kontrolisanim i validiranim aseptičnim uslovima.

Lek se ne sme koristiti posle isteka roka označenog na pakovanju.

Posebne mere opreza pri čuvanju Čuvati u originalnom pakovanju.

Za uslove čuvanja nakon prvog otvaranja/razblaživanja leka, videti odeljak Rok upotrebe.

Priroda i sadržaj pakovanja

Unutrašnje pakovanje je ampula (2 mL) od bezbojnog, neutralnog stakla I hidrolitičke grupe. Pet ampula je upakovano u providni PVC uložak.

Spoljašnje pakovanje je složiva kartonska kutija u kojoj se nalaze 2 providna PVC uloška sa po 5 ampula (ukupno10 ampula) i Uputstvo za lek.

Posebne mere opreza pri odlaganju materijala koji treba odbaciti nakon primene leka (i druga uputstva za rukovanje lekom)

9 od 10

Samo za jednokratnu upotrebu.

Svu neiskorišćenu količinu leka ili otpadnog materijala nakon njegove upotrebe treba ukloniti, u skladu sa važećim propisima.

Napomena: Ovo Uputstvo za lek je korigovano u skladu sa Rešenjem o ispravci broj: 002324715 2024 59010 003 000 515 052 04 001 od 15.08.2024.

10 od 10